Име му потиче од санскритског назива старог града Кхарјуравахака, што је сложеница од речи кхарјура ("палма") и вахака ("који носи"). Насеље је 2001. године бројало 19.282 становника, од тога 53% писменог, што је мањи просек од становништва у Индији по градовима, селима и насељима.[4]
Историја
Феудални владари (Рајпути) династије Баргујар, који су владали североисточним подручјем Рајастхана као вазали северноиндијског царства Гурјар - Пратихара (500—1300), су изградили најважније споменике у Кхајурахоу и утврђење Калињар. Они су касније били познати као Рајпут Кандела који су владали из Калињара, од 10.-12. века, али им је културна престоница био Кхајурахо. Споменици Кхајурахоа су изграђени у распону од око 200 година (око 950.-1150), Но иако се престоница Кандела Рајпут преселила у град Махоба, Кхајурахо је још једно време наставио да се развија.
Током времена храмови су занемарени и џунгла их је полако прекривала, само се локално становништво старало о њима колико је могло. Они су у 19. веку скренули пажњу на њих Енглезима, који су се одушевили њиховим раскошним рељефима на којима су отворено и детаљно приказивани призори секса, због чега су их назвали "Камасутра храмови“.[5][6][7][8]
Тек су индијске власти, након стицања независности од Британаца 1947. године, започели преуређивање овог подручја и од зарасле шикаре направили јавни парк и реконструисали његове споменике. Данас се критикује ова обнова која није обраћала пажњу на изглед крајолика у време настанка његових грађевина.
Ипак, данас је ово једно од најпосећенијих места у Индији које сваке ноћи посетиоцима пружа раскошан лајт-шоу о историји, филозофији и вајарству славних храмова. Ту се сваке године одржава Фестивал плеса, пружајући прилику посетиоцима да се упознају са класичним индијским плесовима испред фантастичне сценографије Кхајурахо храмова.
Знаменитости
Цело подручје Кхајуеахоа је окружено зидинама с осам портала, од којих је сваки био уоквирен са две златне палме. Унутра се изворно налазило више од 80 храмова, од којих је данас само њих 25 у добром стању, разбацани на подручју великом око 20 km². Ови храмови су изврсни пример средњовековне индијске архитектуре, али својим приказима и сведочанство живота људи у време Кандела владара.
Храмови су изграђени од камења, без везива, а камење је клесано и слагано једно на друго, с великом прецизношћу. Њихови стубови и архитрав су изграђени од мегалита,[9][10][11][12] до 20 тона тешких. Сваки се састоји од три главна елемента: улаза ( ардхамандапа), свечане дворане ( мандапа) и светилишта ( гарбха гриха).
Храмови су подељени у три групе: западни, источни и јужни.
Он се налази изван групе западних храмова и још увек је активан. У њему се налази 2,5 m висок лингам са скулптуром Шиве. Јужно од храма је археолошки музеј на отвореном у којему се налази сјајна колекција скулптура и фресака из храмова Кајурахоа.
Велики храм посвећен Вишни има троглавог идола Вишниних инкарнација: Нарасимха и Вараха. Сплавар на улазу приказује свето тројство Брахме, Вишнуа и Шиве с божицом Лакшими. Ту су и важни Лакшаварма натписи.
Највећи џаински храм у источној групи храмова. Северни зид храма је украшен скулптурама које приказују жанр призоре, попут девојке која скида шминку или девојке која вади трн из ноге. Ту је такође и симбол бика првог Тиртанкара, Адинатха, али и Пахил натпис из 950. год.
8.
Вишванат
Изворно Вишнуу, данас Брахми
Лавови чувају северни улаз у храм, док су с обе стране јужних стуба слонови. Насупрот храма налази се светиште Нанди бика. На храму је и Данга натпис Сама из 1059. год.
Посвећен богу сунца, Сурји, у унутрашњем светишту има скоро 2 м високу слику бога Сурја како вози кочију с коњима. Ту је такође и слика краљевске процесије, скупине плесачица и други призори чистог луксуза.
Највећи храм Кајурахоа и западне групе храмова. На њему се налази око 900 скулптура од којих је највећа Шиве, која од дна има скоро 31 м. У светишту се налази лингам Шиве око којег су исклесане фигуре других богова, божица и апсараса (божанских дева). Улазни лук, стубови и свод су такође раскошно исклесани. Спољни зид трансепта има три водравна панела на којима су приказани богови хиндуистичког пантеона и скупине љубавника.
Џаинистички храм од којега су преостали само неки стубови и сјајни фриз на којем је приказано 16 снова Махавирине мајке, заједно с многоручном божицом смештеном на крилатој Гаруди.
Украси
Зидне слике и спољни рељефни украси храмова углавном славе жену и њеног разна расположења и стања. Често са експлицитним призорима секса, који се сматрао светим као директна размена сокова између два бића. Наиме, Кандела владари су били следбеници тантричког култа који је учио како је задовољавање земаљских жеља први корак према крајњој слободи. Због тога су на еротским призорима увек само људи, и то изван храма (тек око 10% од свих приказа), док је унутрашњост резервисана за божанске приказе, па се веровало да би се ушло у храм треба оставити своје сексуалне жеље напољу.[13][14]
^Doniger, Wendy (2003). Kamasutra - Oxford World's Classics. Oxford University Press. стр. i. ISBN9780192839824. „'The Kamasutra is the oldest extant Hindu textbook of erotic love. It was composed in Sanskrit, the literary language of ancient India, probably in North India and probably sometime in the third century'”
^Price, T. Douglas; Feinman, Gary M. (2005). „Glossary”. Images of the Past (4th Student изд.). McGraw-Hill Higher Education. Архивирано из оригинала 30. 9. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Glossary of Cemetery Terms”. Rochester's History: An Illustrated Timeline. Definition of megalith. Архивирано из оригинала 5. 6. 2013. г. Приступљено 28. 7. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Jyoti Puri (2002). „Concerning "Kamasutras": Challenging Narratives of History and Sexuality”. Signs. University of Chicago Press. 27 (3). JSTOR3175887.