У овој кући је 1997. године основан Фонд Петар Добрњац. Касније је објекат променио име у Кућа Добрњчевих, по познатом војводи из Првог српског устанака, Петру Добрњцу (1771—1831). Када је Народном музеју у Пожаревцу на управљање додељен објекат 2002. године, у кући Добрњчевих постављена је изложба ,,Култура становања у Пожаревцу у XIX и првој половини XX века” – у оквиру које је приказан ентеријер српске куће која прати развој становања у Пожаревцу у 19. веку па све до почетка 20. века, како би се кроз архитектуру, етнолошке предмете, ликовну и примењену уметност сагледао живот пожаревачке грађанске куће из наведеног периода.[2]
Историја
Најзаслужнији за победу на Иванковцу, били су ресавски војвода Стеван Синђелић (1770-1809), његов кум Петар Тодоровић Добрњац (1771-1831) из Добрња и Петров побратим Миленко Стојковић (1769-1831) из Кличевца.[3]
Након ове битке, као признање за храброст и победу, Петар је проглашен за војводу и за бимбашу. И поред све славе и заслужених почасти, он је због сукоба са Карађорђем протеран из земље 1809. године. Наредне се вратио у Србију, на интервенцију Русије. Међутим, 1811. године поново је протеран, да би 1831. умро у Русији од последица запаљења плућа.[3]
Из Србије је отишао и Петров млађи брат, кнез Стеван Тодоровић Добрњац, како би избегао казну јер је, са Марком Абдулом, учествовао у неуспешној Абдулиној буни против кнеза Милоша Обреновића. Отишао је у Русију код брата Петра, где је и преминуо 1835. године. Бесан због подизања Абдулине буне, кнез Милош је у Добрњу запалио сву имовину браће Петра, Стевана и Николе Добрњца.[3]
Петар Добрњац у Пожаревцу је имао две куће, у дворишту у Немањиној улици, које само ограда дели од куће Мирјане Марковић, удовице некадашњег председника Србије и Југославије, Слободана Милошевића.[3]
Једна од тих кућа је срушена, а друга је обновљена и данас се у њој, познатој као Кућа Добрњчевих, налази изложбена поставка са оригиналним покућством.[3]
Музејска поставка
Музејска поставка у кући Добрњчевих кроз изложене артефакте приказује потискивање оријенталног начина живота од средине 19. века, кроз стару структуру породичних домова и њиховог начина опремања, који су постепено добијали европски изглед. Пошто није постојала домаћа производња, намештај је увежен из средње Европе, најчешће из Беча и Будимпеште.[2]
Стилске особености експоната уклапају се у стилове историцизма, или „неостилове“ или намерно подражавање претходних уметничких епоха. Од средине 19. века, па све до појаве сецесије, у примењеној уметности носталгична веза за ранијим стиловима је била веома јака, те настају стилови израсли на темељу готике, ренесансе, барока, рококоа. У витринама су биле смештене породичне драгоцености, али и симболи друштвеног положаја.[2]
Имућније породице наручују слике којим украшавају станове, најчешће репрезентативне портрете својих чланова. Осим слика, на зидовима висе и фотографије и друге породичне меморабилије. Често се качи оружје поштованих предака, који су се прославили у борбама. Тако, приватни простор у 19. веку добија и јавну намену са циљем да пружи одабране информације о власнику куће и члановима његове породице.[2]
„Горња кућа“
„Горња кућа“ тзв. мутвак (арап.- кухиња), имала је на северној страни трем који се завршавао уздигнутим доксатом, испод кога је формиран улаз у подрум. Била је грађена на темељима од опеке у бондручној конструкцији са сложеним кровом покривеним ћерамидом. У основи је доминирала централна просторија „кућа“ поред које су биле још две собе и магаза у коју се улазило споља. Димензије куће са доксатом биле су 14,17x6,55 метара.
„Доња кућа“
„Доња кућа“ је приземна зграда грађена на темељима од опеке у бондручној конструкцији са четвороводним кровом покривеним ћерамидом. По типу основе и начину грађења припада нешто каснијој фази развоја у односу на кућу са доксатом. Првобитно је и она имала трем на северној страни, који је накнадно био зазидан, а затим је кући приликом рестаурације крајем 20. века враћен аутентичан изглед. У „Доњој кући“ је као реткост сачувана и осликана таваница од шашоваца. Димензије ове куће су 14,20x9,70 м.
Све до краја 20. века куће Петра Добрњца су биле последњи примерци градске архитектуре из времена пре Првог српског устанка у Пожаревцу. У последњој деценији 20. века једна од кућа је срушена, док је друга млађа обновљена. У обе куће био је сачуван аутентичан мобилијар који је данас презентован у обновљеној „Доњој кући“ где је смештена историјска поставка Музеја Пожаревац под називом Фонд Петра Добрњца.
