Кријумчарење свилене бубе у Византију

Кријумчарење свилене бубе у Византијско царство

Пут Свиле
ВремеСредина 6. Века (552/563)
Место
Централна Азија
Исход Успостављање византијске индустрије свиле

Средином 6. века, два монаха су, уз подршку византијског цара Јустинијана I, успешно прокријумчаривала јаја свилене бубе у Византијско царство, што је довело до успостављања самосталне византијске индустрије свиле. Ова куповина свилених црва из Кине омогућила је византијцима да створе монопол свиле у Европи.[1]

Позадина

Свилене бубе

Свила, која је први пут произведена у четвртом миленијуму пре нове ере од стране Кинеза, била је вредна робна роба дуж пута Свиле.[2] До првог века наше ере, у Римском царству је постојао сталан проток свиле.[2] Са порастом Сасанидског царства и каснијим римско-персијским ратовима, увоз свиле у Европу постаје све тежи и скупљи. Персијанци су строго контролисали трговину на својој територији и обустављали трговину у ратним временима.[3] Сходно томе, византијски цар Јустинијан I покушао је да створи алтернативне трговачке путеве до Согдијане, која је у то вријеме постала главни центар за производњу свила:[4] један на север преко Крима, и један на југу преко Етиопије.[5]Неуспех ових напора одвео је Јустинијан I на другу страну.

Експедиција

Мозајик са Јустинијаном I

Два неидентификована монаха (највероватније чланови Несторијанске цркве[2][5] ) који су проповедали хришћанство у Индији (Црква Исток у Индији) кренули су у Кину око 551. године.[6] Док су били у Кини, посматрали су сложене методе за узгајање свилених црва и производњу свиле.[6] Ово је било кључно за развој, јер су византијци претходно мислили да је свила направљена у Индији.[7] Године 552. године, два монаха су потражили Јустинијана I.[5] У замену за његова великодушна али непозната обећања, монаси су пристали да купе свилене црве из Кине.[4] Највероватније су путовали северним путем дуж Црног мора, који их је водио преко Транскавказа и Каспијског мора.[1]

С обзиром на то да су одрасли свилени црви прилично крхки и да се морају константно држати на идеалној температури, да не би пропадали ,[8] они су користили своје контакте у Согдиани како би кријумчарили јаја свилене бубе или врло младе ларве уместо њих, које су сакривале у својим бамбусовим штаповима.[1][5] Грмље дуда које је било потребно за исхрану буба, највероватније су донели монаси или су га византијци сами већ раније набавили.[1] Све у свему, процењује се да је читава експедиција трајала две године[9]

Утицај

Византијска свила

Убрзо након експедиције створене су фабрике свиле у Цариграду, Бејруту, Антиохији, Тиру и Теби.[5] Добијени свилени црви дозволили су Византијском царству да има монопол над свилом у Европи. Куповина је такође разбила кинеске и персијске свилене монополе.[1] Монопол који је резултирао био је темељ за византијску економију у наредних 650 година, све до њене пропасти 1204. године.[10] Свилена одећа, нарочито она која је била обојена у царску пурпурну боју, готово увек је била резервисана за елиту у Византији, а њено ношење је било кодификовано законом о симптури.[2] Производња свиле у региону око Константинопла, посебно у Тракији у северној Грчкој, наставила се и до данас.

Извори

  1. ^ а б в г д Hunt, Patrick. „Late Roman Silk: Smuggling and Espionage in the 6th Century CE”. Stanford University. Архивирано из оригинала 26. 06. 2013. г. Приступљено 20. 04. 2013. 
  2. ^ а б в г „Silk”. University of Washington. Приступљено 20. 04. 2013. 
  3. ^ Norwich, John (1988), Byzantium: The Early Centuries pp. 265.
  4. ^ а б Clare, Israel (1906), Library of Universal History: Mediaeval History pp. 1590.
  5. ^ а б в г д Norwich, стр. 266
  6. ^ а б Clare, стр. 1589
  7. ^ Clare, стр. 1587
  8. ^ „The Smithsonian on Silk Production”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2009. г. Приступљено 04. 09. 2017. 
  9. ^ „Silk Museum of Lebanon”. Архивирано из оригинала 30. 06. 2013. г. Приступљено 04. 09. 2017. 
  10. ^ Muthesius, Anna (2003), Silk in the Medieval World pp. 326.

Литература