Кристијан Бор

Кристијан Бор
Кристијан Бор
Лични подаци
Датум рођења(1855-02-14)14. фебруар 1855.
Место рођењаКопенхаген, Данска
Датум смрти3. фебруар 1911.(1911-02-03) (55 год.)
Место смртиКопенхаген, Данска
ОбразовањеУниверзитет у Копенхагену
Научни рад
Пољефизиологија
Познат поБоровом ефекту

Кристијан Бор (Christian Harald Lauritz Peter Emil Bohr, Копенхаген 14. фебруар 1855 – 3. фебруар 1911, Копенхаген) био је дански лекар и физиолог, који ће у медицини остати запамћен по епиниму Боров ефекат.[1]

Епоним

Боров ефекат је добио назив по Кристијану Бору који је први описао овај ефекат 1904. годинe, након што је установио да повећана киселост и повећана концентрација угљен-диоксида смањује афинитет молекула хемоглобина (Hb) за кисеоник (O2) повећава дисоцијацију HbO2 и више кисоника ће се отпустити.

Живот и каријера

Кристијан Бор је свој први научни рад под називом О утицају салицилне киселине на варење меса, објавио у 22 години живота. Наком што је докторирао физиологију у Лајпцигу 1886. године именован је за професора физиологије на Универзитету у Копенхагену.

По својим верским ставовима, Бор је одгајан као лутерански хришћанин. У каснијем животу био је атеиста. У брака са Елен Адлер ступио је 1881. године и у браку са њом постао отац физичара и нобеловца Нилса Бора и математичара и фудбалера Харалда Бора, а потом и деда другог физичара и нобеловца Огеа Нилса Бора.

Наком смрти 1911. године у 55 години живота у Копенхагену сахрањен је на локалном гробљу.

Дело

Године 1891. године Бор је први окарактерисао мртви простор, као део дисајних путева у којима нема размене гасова.[2]

Оригиналне криве дисоцијације из Борових експеримената приказане у првом опису Боровог ефекта. Криве су добијене коришћењем целе крви пса, са изузетком испрекидане криве, за коју је коришћена коњска крв.

Почетком 1900-их, када је Кристијан Бор радио као професор на Универзитету у Копенхагену у Данској, постао је добро познат по свом раду у области респираторне физиологије.[3]  Након што је провео око две деценије у раду на проучавању растворљивост кисеоника, угљен-диоксида и других гасова у различитим течностима,  он је спровео и опсежна истраживања о хемоглобину и његовом афинитету према кисеонику.  Када је Бор током 1903. године поче да сарађује са Карлом Хаселбалхом и Августом Крогом (двојицом његових сарадника на универзитету), у покушају да експериментално реплицира рад Густава фон Хуфнера, користећи пуну крв уместо раствора хемоглобина. Хуфнер је сугерисао да је крива везивања кисеоника и хемоглобина хиперболичног облика,  али након опсежног експериментисања, група из Копенхагена је утврдила да је крива у ствари сигмоидна.[4] Након процеса исцртавања бројних кривуља дисоцијације, убрзо је постало очигледно да су високи парцијални притисци угљен-диоксида узроковали померање кривих удесно.[5]  Даљи експерименти уз варирање концентрације угљен-диоксида брзо су пружили убедљиве доказе, потврђујући постојање онога што ће ускоро постати познато као Боров ефекат.

Извори

  1. ^ „Christian Bohr (On the Occasion of the 150th Anniversary of His Birth) | SpringerLink”. web.archive.org. 2019-06-29. doi:10.1007/s10747-005-0060-x. Архивирано из оригинала 29. 06. 2019. г. Приступљено 2024-11-30. 
  2. ^ Guyton, Arthur C. (2006). Pulmonary Ventilation; Textbook of Medical Physiology. Elsevier España. ISBN 978-84-8174-926-7. 
  3. ^ Irzhak, L. I. (2005). „Christian Bohr (On the Occasion of the 150th Anniversary of His Birth)”. Human Physiology (на језику: енглески). 31 (3): 366—368. ISSN 0362-1197. doi:10.1007/s10747-005-0060-x. 
  4. ^ G. Hüfner, "Ueber das Gesetz der Dissociation des Oxyharmoglobins und über einige daran sich knupfenden wichtigen Fragen aus der Biologie," [On the Law of the Dissociation of Oxyharmoglobin, and on some important questions arising from biology]. Arch. Anat. Physiol. (in German) (Physiol. Abtheilung) (1890), 1-27.
  5. ^ Edsall, J. T. (1972). „Blood and Hemoglobin: The Evolution of Knowledge of Functional Adaptation in a Biochemical System. Part I: The Adaptation of Chemical Structure to Function in Hemoglobin”. Journal of the History of Biology. 5 (2): 205—257. JSTOR 4330576. PMID 11610121. S2CID 751105. doi:10.1007/bf00346659. 

Спољашње везе