Кертис SB2C хелдајвер (енгл.Curtiss SB2C Helldiver) је амерички морнарички обрушавајући бомбардер из периода Другог светског рата. Уведен је као замена за авион SBD донтлис и кориштен је углавном на Пацифичком ратишту против Јапана. Авион које је први пут полетео 1940. године је производила фабрика Кертис. Посада га је називала енгл.Big-Tailed Beast (великорепа звер) или само енгл.Beast (звер), енгл.Two-Cee и енгл.Son-of-a-Bitch 2nd Class (по његовој ознаци SB2C, а делимично и због проблематичне репутације) [1]. Иако су се производни проблеми наставили и током оперативне употребе, пилоти су убрзо променили своје мишљење о снази Хелдајвера[2].
Развој
Хелдајвер је развијен како би заменио авион SBD донтлис. Био је то много већи авион, способан за деловање с најновијих носача авиона тог времена, изузетно добро наоружан, израђен како би задовољио високе захтеве америчке војске[3].
Варијанта XB2C-1 прототип је првобитно била суочена са малим проблемима везаним везаним за мотор R-2600 и трокраки пропелер, као и са структуралним слабостима. Први прототип полетио је у децембру 1940. године. Исти се срушио у фебруару 1941. године. Од предузећа Кертис је затражена обнова истог уз даља побољшања. Други прототип је такође изгубљен у децембру 1941. године.
Почетак серијске производње је био наручен 29. новембра 1940. године, али с великом бројем измена. Величина репа и стабилизатора је повећана као и капацитет резервоара горива, и наоружање је удвостручено на 4 митраљеза калибра 12,7 mm у крилима. SB2C-2 је грађен са великим резервоарима горива што му је значајно побољшало домет. Програм је трпео многе одлагања, тако да је Граман TBF авенџер ушао у серијску производњу пре Хелдајвера, иако је развој Авенџера почео чак две године касније. Упркос томе производња је започела у три фабрике - у граду Коламбус, у Охају и две Канадске - Ферчајлд еркрафт (енгл.Fairchild Aircraft Ltd) и Канадиан кар енд Фоундри (енгл.Canadian Car and Foundry). Укупно је произведено 7140 примерака авиона Хелдајвер током Другог светског рата[4].
Оперативна употреба
Велик број преправки на производним линијама спречило је да Кертис хелдајвер уђе у борбу све до 11. новембар 1943. године када су Хелдајвери из ескадриле VB-17 са носача авиона Ју-ес-ес Банкер Хил (ЦВ-17) напали јапанско утврђење у луци Рабаул, на острву Нова Британија, северно од Папуе Нове Гвинеје. Упркос томе и даље су постојали многи проблеми са авионом, што је узроковало незадовољство посада јер је исти био пуно већи и тежи од Донтлиса којег је требало да замени[3]. Узроци проблема због којих Хелдајвер није био омиљен су били у томе што је био слабији, с мањим долетом него Донтлис и због тога што је био опремљен неадекватним електричним системом. Сложен хидраулични систем је често стварао проблеме при одржавању.
Проблеми су у великој мери у потпуности разрешени до уласка верзије SB2C-4 у службу. Посаде су почеле ценити његове способности, по којима је могао да држи корак с пратећим ловцима, да понесе велики терет бомби и да прелази велике раздаљине. Хелдајвери су учествовали у биткама на Маријанским острвима, у заливу Лејте (где су делом одговорни за потапање јапанског бојног брода Мусаши, на Тајвану и Окинави у операцији „Тен-Го“ тј. потапању бојног брода Јамато).
Кертис SB2C-4 надлеће изнад америчког носача авиона Васп (енгл.USS Wasp).
Након рата одређени број авиона је продат морнарицама Француске, Италије, Грчке, Португала и Тајланда.
A-25 Shrike
А-25 је била армијска верзија, произвођена у Кертисовој фабрици у Сент Луису. 900 авиона је наручено за USAAF под ознаком А-25А Shrike.[5] Првих 10 авиона су имали преклопна крила, док остали примерци нису. А-25А је имао многе промене у односу на Хелдајвера, као што су већи предњи точкови, пнеуматични задњи точак, дуже издувне цеви и сличне преправке којима се авион прилагођавао захтевима копнене војске. Да краја 1943. године када је авион улазио у оперативну употребу, војска више није имала потребу за обрушавајући бомбардерима. Авиони су понуђени аустралијској војсци, али је само 10 примерака откупљено. 410 авиона је пребачено маринцима. Исти су преправљени у SB2C-1, али никада нису видели борбу у маринским јединицама, већ су првенствено коришћени за обуку. Остали примерци су преправљени у авионе за обуку или за тегљење мета[5].
Сличан сценарио доживели су и британски Хелдајвери. Укупно 26 авиона је достављено Краљевској морнарици под називом Хелдајвер I. Након незадовољавајућих тестова ниједан од њих није упућен у борбу[3].
^John W. R. Taylor (1980). „Curtiss SB2C/A-25 Helldiver”. Combat aircraft of the world: from 1909 to the present (на језику: (језик: енглески)). New York: G.P. Putnam's Sons. стр. 480. ISBN978-0-399-50471-6.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
John W. R. Taylor (1980). „Curtiss SB2C/A-25 Helldiver”. Combat aircraft of the world: from 1909 to the present (на језику: (језик: енглески)). New York: G.P. Putnam's Sons. стр. 480. ISBN978-0-399-50471-6.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
