Каракорумске планине

Каракорум
Глечер Балторо, а у позадини су Гашербрум I и II, два врха виша од 8000 m.
Географске карактеристике
Највиша тачкаK2
Ндм. висина8611 m
Координате35° 52′ 57″ С; 76° 30′ 48″ И / 35.8825° С; 76.513333° И / 35.8825; 76.513333 35° 52′ 57″ С; 76° 30′ 48″ И / 35.8825° С; 76.513333° И / 35.8825; 76.513333
Географија
ДржавеАвганистан, Кина, Индија, Пакистан и Таџикистан

Каракорум је велики планински венац који се протеже између Пакистана, Индије и Кине. Налази се у областима Гилгит-Балтистан (Пакистан), Ладах (Индија) и Синкјанг (Кина). Каракорум је део Хиндукушко-хималајског венца и место највеће коцентрације врхова преко 8000 m на свету, међу којима је и К2, други највиши врх на свету са 8.611 m.[1][2] Каракорум има осамнаест врхова преко 7.500 m (24.600 ft) у висину, од којих четири прелазе 8.000 m (26.000 ft):[3] K2, други највиши врх на свету са 8.611 m (28.251 ft), Гашербрам I, Широки врх и Гашербрам II.


Опсег је дугачак око 500 km (311 mi) и представља део света са највећом глацијацијом ван поларних региона. Глечер Сијачен[4][5][6][7] на 76 km (47 mi) и глечер Бијафо[8] на 63 km (39 mi) рангирају се као други и трећи најдужи глечери на свету изван поларних региона.[9] Каракорум је са североистока оркружен Тибетом, а са севера Памиром. Јужну границу Каракорума чине, од запада ка истоку, реке Гилгит, Инд и Шајок, који одвајају венац од северозападног дела Хималаја, пошто ове реке теку на југозапад према пакистанским равницама.

Национални резерват природе Такскорган и Национални резерват природе Памир Ветландс у планинама Каралорун и Памир номиновани су за укључивање у UNESCO списак 2010. године од стране Националне комисије Народне Републике Кине и условно су додати на листу.[10]

Етимологија

Каракорум је турски израз који значи „црни шљунак”. Централноазијски трговци првобитно су примењивали овај израз на превој Каракорум.[11] Рани европски путници, укључујући Вилијама Муркрофта и Џорџа Хејворда, почели су да користе термин Каракорум за планински ланац западно од превоја, иако су такође користили израз „Muztagh” (у преводу „Ледена планина“) за ланац који је данас познат као Каракорум.[11][12] На каснију терминологију утицале су геодете из Индије, посебно Томас Монтгомери који је 1850-их дао ознаке од К1 до К6 (К за Каракорум) за шест високих планина видљивих из његове станице на планини Харамук, у долини Кашмира.

У традиционалној индијској географији планине су биле познате као „Krishnagiri” (Црне планине), „Kanhagiri” и „Kanheri”.[13]

Геологија и глечери

Каракорум се налази у једној од геолошки најактивнијих области на свету, на граници између Индо-аустралске плоче и Евроазијске плоче.[14] Значајан део, негде између 28 и 50 процената, Каракорумског ланца је под глечерима и покрива површину већу од 15.000 km2 (5.800 sq mi),[15] у поређењу са између 8 и 12 процената Хималаја и 2,2 процента Алпа.[16] Планински глечери могу послужити као индикатор климатских промена, напредујући и повлачећи се са дуготрајним променама температуре и падавина. Глечери Каракорума се благо повлаче,[17][18][19] за разлику од Хималаја где глечери губе масу знатно већом брзином, многи глечери Каракорума су прекривени слојем лома који изолује лед од топлоте сунца.[20] Тамо где нема такве изолације, стопа повлачења је висока.[21]

Ледено доба

У последњем леденом добу, повезана серија глечера протезала се од западног Тибета до Нанга Парбата, и од Таримског басена до округа Гилгит.[22][23][24] На југу, глечер Инда је био главни долински глечер, који је текао 120 km (75 mi) наниже од масива Нанга Парбат до 870 m (2.850 ft) надморске висине.[22][25] На северу су се глечери Каракорума придружили онима са планина Кунлун и спустили се до 2.000 m (6.600 ft) у басену Тарима.[24][26]

Док тренутни долински глечери у Каракоруму достижу максималну дужину од 76 km (47 mi), неколико грана глечера у долини леденог доба и главних долинских глечера, имало је дужину до 700 km (430 mi). Током леденог доба, снежна линија глечера била је око 1.300 m (4.300 ft) нижа него данас.[24][25]

Референце

  1. ^ Bessarabov, Georgy Dmitriyevich (7. 2. 2014). „Karakoram Range”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 5. 2015. 
  2. ^ „Hindu Kush Himalayan Region”. ICIMOD. Приступљено 17. 10. 2014. 
  3. ^ Shukurov, The Natural Environment of Central and South Asia 2005, стр. 512; Voiland, Adam (2013). „The Eight-Thousanders”. Nasa Earth Observatory. Приступљено 23. 12. 2016. ; BBC, Planet Earth, "Mountains", Part Three
  4. ^ Gauhar, Feryal Ali; Yusuf, Ahmed (2. 11. 2014). „Siachen: The place of wild roses”. Приступљено 4. 8. 2017. 
  5. ^ North, Andrew (12. 4. 2014). „Siachen dispute: India and Pakistan's glacial fight”. BBC. Приступљено 4. 8. 2017. 
  6. ^ „India gained control over Siachen in 1984”. Приступљено 4. 8. 2017. 
  7. ^ „Blog: The Siachen Story, Then And Now”. NDTV.com. 
  8. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2014-02-22. г. Приступљено 2014-02-16. 
  9. ^ Tajikistan's Fedchenko Glacier is 77 km (48 mi) long. Baltoro and Batura Glaciers in the Karakoram are 57 km (35 mi) long, as is Bruggen or Pio XI Glacier in southern Chile. Measurements are from recent imagery, generally supplemented with Russian 1:200,000 scale topographic mapping as well as Jerzy Wala,Orographical Sketch Map: Karakoram: Sheets 1 & 2, Swiss Foundation for Alpine Research, Zurich, 1990.
  10. ^ „Karakorum-Pamir”. UNESCO. Приступљено 16. 2. 2013. 
  11. ^ а б Mason, Kenneth (1928). Exploration of the Shaksgam Valley and Aghil ranges, 1926. стр. 72. ISBN 978-81-206-1794-0. 
  12. ^ Close C, Burrard S, Younghusband F, et al. (1930). „Nomenclature in the Karakoram: Discussion”. The Geographical Journal. Blackwell Publishing. 76 (2): 148—158. JSTOR 1783980. doi:10.2307/1783980. 
  13. ^ Kohli, M.S. (2002), Mountains of India: Tourism, Adventure and Pilgrimage, Indus Publishing, стр. 22, ISBN 978-81-7387-135-1 
  14. ^ „Geological evolution of the Karakoram ranges”. Italian Journal of Geosciences. 130 (2): 147—159. 2011. doi:10.3301/IJG.2011.08. 
  15. ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Khan, Asif (2019). „Early twenty-first century glacier mass losses in the Indus Basin constrained by density assumptions”. Journal of Hydrology. 574: 467—475. Bibcode:2019JHyd..574..467M. doi:10.1016/j.jhydrol.2019.04.057 Слободан приступ. 
  16. ^ Gansser (1975). Geology of the Himalayas. London: Interscience Publishers. 
  17. ^ Gallessich, Gail (2011). „Debris on certain Himalayan glaciers may prevent melting”. sciencedaily.com. Приступљено 30. 1. 2011. 
  18. ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide (2016). „Changes in the ablation zones of glaciers in the western Himalaya and the Karakoram between 1972 and 2015”. Remote Sensing of Environment. 187: 505—512. Bibcode:2016RSEnv.187..505M. doi:10.1016/j.rse.2016.10.034 Слободан приступ. 
  19. ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Nüsser, Marcus (2019). „No significant mass loss in the glaciers of Astore Basin (North-Western Himalaya), between 1999 and 2016”. Journal of Glaciology. 65 (250): 270—278. Bibcode:2019JGlac..65..270M. doi:10.1017/jog.2019.5 Слободан приступ. 
  20. ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Ali, Shaukat; Latif, Yasir; Wazir, Muhammad Atif; Goheer, Muhammad Arif; Saifullah, Muhammad; Hussain, Iqtidar; Shiyin, Liu (2020). „Thin debris layers do not enhance melting of the Karakoram glaciers”. Science of the Total Environment. 746: 141119. Bibcode:2020ScTEn.746n1119M. PMID 32763605. doi:10.1016/j.scitotenv.2020.141119 Слободан приступ. 
  21. ^ Veettil, B.K. (2012). „A Remote sensing approach for monitoring debris-covered glaciers in the high altitude Karakoram Himalayas”. International Journal of Geomatics and Geosciences. 2 (3): 833—841. 
  22. ^ а б Kuhle, M. (1988). „The Pleistocene Glaciation of Tibet and the Onset of Ice Ages- An Autocycle Hypothesis.Tibet and High Asia. Results of the Sino-German Joint Expeditions (I)”. GeoJournal. 17 (4): 581—596. S2CID 129234912. doi:10.1007/BF00209444. 
  23. ^ Kuhle, M. (2006). „The Past Hunza Glacier in Connection with a Pleistocene Karakoram Ice Stream Network during the Last Ice Age (Würm)”. Ур.: Kreutzmann, H.; Saijid, A. Karakoram in Transition. Karachi, Pakistan: Oxford University Press. стр. 24—48. 
  24. ^ а б в Kuhle, M. (2011). „The High Glacial (Last Ice Age and Last Glacial Maximum) Ice Cover of High and Central Asia, with a Critical Review of Some Recent OSL and TCN Dates”. Ур.: Ehlers, J.; Gibbard, P.L.; Hughes, P.D. Quaternary Glaciation – Extent and Chronology, A Closer Look. Amsterdam: Elsevier BV. стр. 943—965.  (glacier maps downloadable)
  25. ^ а б Kuhle, M. (2001). „Tibet and High Asia (VI): Glaciogeomorphology and Prehistoric Glaciation in the Karakoram and Himalaya”. GeoJournal. 54 (1–4): 109—396. doi:10.1023/A:1021307330169. 
  26. ^ Kuhle, M. (1994). „Present and Pleistocene Glaciation on the North-Western Margin of Tibet between the Karakoram Main Ridge and the Tarim Basin Supporting the Evidence of a Pleistocene Inland Glaciation in Tibet. Tibet and High Asia. Results of the Sino-German and Russian-German Joint Expeditions (III)”. GeoJournal. 33 (2/3): 133—272. S2CID 189882345. doi:10.1007/BF00812877. 

Литература

Спољашње везе

Каракорумске планине на Викимедијиној остави.