PROFILPELAJAR.COM

Италијанска социјалистичка партија

Partito Socialista Italiano
Италијанска социјалистичка партија Partito Socialista Italiano
Историјски лидери	Филипо Турати,; Ђакомо Матеоти,; Сандро Пертини,; Пиетро Нени,; Бетино Кракси
Основана	14. август 1892.
Распуштена	12. новембар 1994. (102 год.)
Претходник	Партија италијанских радника
Наследник	види овде
Седиште	Милано, via del Corso, 476; Италија
Новине	Avanti!; (Напред!)
Омладински огранак	Омладинска социјалистичка федерација Италије; (Federazione Giovanile Socialista Italiana)
Идеологија	Пре 1976:; Демократски социјализам,; Марксизам; После 1976:; Социјалдемократија
Политичка позиција	Пре 1976:; Левица; После 1976:; Леви центар
Европско чланство	Партија европског социјализма
Међународно чланство	Социјалистичка интернационала

Италијанска социјалистичка партија (итал.: Partito Socialista Italiano, PSI) је бивша политичка партија Италије, члан Социјалистичке интернационале и Партије европског социјализма.

Историја

Оснивање и прве године

PSI је основан 1892. под именом Партија италијанских радника. 1895. мења име а након тога отпочиње све интезивнији рад који ће довести већ крајем 1898 до првих репресија од стране полиције.

Међутим од 1907. почињу прве поделе унутар партије између реформиста и максималиста (комунисти). А на конгресу 1910. долази до директног конфликта између Филипа Туратија (реформисти) и Бенита Мусолинија (максималисти). Али ипак Турати је изабран за секретара.

1914. PSI одлучно одбија улазак Италије у Први светски рат и ради тога Мусолини је избачен из партије јер у неслагању са том одлуком, 1921. он ће основати Фашистичку националну партију, која ће 1922. добити власт.

Фашистички режим

Појава фашиста на политичкој сцени, доводи до дефинитивног расцепа и кризе: 1921. максималистичка струја излази из партије и оснива Комунистичку партију Италије (PCI).

Фашистички режим, 1926. проглашава незаконитост PSI и других антифашистичких покрета у Италији.

Поново оснивање, Ослободилачки рат и стварање Републике

8 септембра 1943. Краљ Италије Виктор Емануел III и новоименовани премијер Пјетро Бадољо, ће потписат примирје са Савезницима.

Северни и централни део Италије остају под окупацијом Немаца и Италијанске Социјалне Републике, југ ће углавном спада под окриље ослободилачких снага.

Примирје омогућава антифашистима повратак у отаџбину. 22 августа 1943. у Риму вође социјалиста оснивају Социјалистичку партију пролетерског јединства, која 1945. преузима своје старо име.

Пад фашизма и ослобођење доводе до успостављања демократске републике након институционалног референдума, који ће изгасат 54,3% подршке републиканцима, међу којима најактивнији су били баш социјалисти.

Савез с комунистима

У току рата комунисти и социјалисти, су се били одлучили за заједнички отпор у партизанским бригадама.

Након рата тај савез је довео до ставрања социјал-комунистичке коалиције под именом: Народно-демократски фронт (Fronte Democratico Popolare). Део социјалиста ће одбити тај предлог и тиме 10 августа 1947. ће бити формирана Социјалистичка партија-Италијанска секција Социјалистичке интернационале, касније Италијанска социјалистичко демократска партија.

Раскид с комунистима и Владе левог центра

Ипак коалиција с комунистима, након пораза на изборима 1948. (где су две партије једва добиле 33,5%) од стране Хришћанске демократије (DC), је ослабила. 1956, у току Мађарске револуције дошло је до краја Народно-демократског фронта ради подршке коју је Комунистичка партија пружила агресији СССР-а.

1963. PSI улази у коалицију са Хришћанском демократијом. Тзв.Владе левог центра ће бити резултат коалиције тих двих партија и још неколико покрета и трајаће све до краја '80-их година.

Кракси

На изборима 1976. Социјалистичка партија доживљује јак пораз, заустављајући се на једва 9,95%. Дотадашњи секретар Франческо Ди Мартино, је приморан на оставку, док је за секретара изабран четрдесетогодишњак Бетино Кракси.

Краксијева „аутономистичка“ струја, одлучује дефинитивно одбијање марксизма и мења симбол партије напуштајући срп и чекић и преузимајући амблем португалске револуције 1974. — црвени каранфил.

Идеолошка окретница омогућава пораст консензуса. Кракси одлучује наставак коалиције са Хришћанском демократијом и другим либералним снагама Италије стварајући нову антикомунистичку коалицију „Пентапартије" (Pentapartito).

1983. Кракси постаје премијер а PSI осваја рекордних 14,3% гласова и лидерство у владајућој коалицији.

Криза,"Танђентополи“ и распуштање (1992—1994)

1992. италијански судија Антонио ди Пиетро, октрива серију илегалних финансирања партија и умешаност Бетина Краксија у тим пословима. Врло брзо скандал смањује углед партије и Кракси бежи у егзил у Тунис где ће 1999. и умрети. На изборима 1994. социјалисти освајају једва 2,0% мало након тога 13. новембра 1994. партија је распуштена.

Странке наследнице

Директни наследници СПИ су:

Италијански социјалисти, касније Италијански демократски социјалисти;
Социјалистичка партија — Социјалдемократија;
Лабуристичка федерација Италије;
Демократски савез.

Поред политичких странака наведених, кључни чланови распуштене италијанске Социјалистичке партије такође су каналишу кроз различите искуства у наредне партије:

Демократе левице, касније Демократска партија;
Напред Италијо, касније Народ слободе;
Нова Италијанска социјалистичка партија такође касније у Народу слободе;

2007. године странке наследнице СПИ које се нису каналисале у Демократска партију или у Народ слободе су одлучиле да се уједине и основале су Социјалистичку партију, као идеолошког наследника историјске социјалистичке партије.