Источна Франачка

Краљевство Источних Франака
Francia orientalis
Источна Франачка 843. после Верденског уговора
Географија
Главни град Франкфурт и Регензбург
Друштво
Службени језик франачки (до 888.)
средњовековни латински
стари високонемачки (од 888.)
Историја
Постојање  
 — Оснивање 843.
 — Укидање 962. (119 год.)
Географске и друге карактеристике
Валута Пфениг
Земље претходнице и наследнице
Франачке
Претходнице: Наследнице:
Франачка Свето римско царство
Овај чланак је део серије о историји Немачке
Историја Немачке
Germany
Рана историја
Средњи век
Рана савремена историја
Прво уједињење
Немачки рајх
Хладни рат
Савремена историја
Портал Немачка

Источна Франачка је било краљевство које је припало Лудвигу Немачком по Верденском споразуму из 843. године. Оно је било претходница Светог римског царства.[1][2][3][4][5][6]

Подела на исток-запад, наметнута германско-латинским језичким расцепом, „постепено се учврстила у успостављању одвојених краљевстава“, при чему је Источна Франачка постала Краљевина Немачка, а Западна Франачка постала Краљевина Француска.[7][8][9]

Терминологија

Термин orientalis Francia првобитно се односио на Франконију, а orientales Franci на њене становнике, етничке Франке који живе источно од Рајне. Употреба израза у ширем смислу, за означавање источног краљевства, била је иновација двора Луја Немачког. Пошто би се источна Француска могла поистоветити са старом Аустразијом, франачким срцем, Лујев избор терминологије наговештава његове амбиције.[10] За време његовог унука, Арнулфа од Корушке, терминологија је у великој мери избачена и краљевство, када се помиње по имену, било је једноставно Француска.[11]

Када је било потребно, као у Бонском уговору (921) са Западним Францима, појавио се „источни“ квалификатор. Хенрик I себе у уговору назива rex Francorum orientalium, „краљ Источних Франка“.[12] До 12. века, историчар Ото од Фрајзинга, користећи каролиншку терминологију, морао је да објасни да се „источно краљевство Франака“ (orientale Francorum regnum) „сада назива краљевством Немаца“ (regnum Teutonicorum).[13]

Историја

Подела Каролиншког царства Верденским уговором 843. Из Histoire Et Géographie - Атлас генерала Видал-Лаблаха, 1898.

У августу 843. године, након три године грађанског рата и након смрти цара Луја Побожног 20. јуна 840. године, Верденски уговор су потписала његова три сина и наследници. Подела земаља је углавном била заснована на рекама Меза, Шелд, Сана и Рона. Док је најстарији син Лотар I задржао царску титулу и краљевство Средње Француске, Карло Ћелави је добио Западну Франачку, а Луј Немачки је добио источни део земаља у коме се углавном говорило немачки: Војводство Саксонија, Аустразија, Алеманија, Војводство Баварска и Корушки марш.

Савремени источнофранцуски Annales Fuldenses описује да је краљевство „подељено на три“ и да је Луј „приступио источном делу“.[14] Западнофранкијски Annales Bertiniani описују обухват Лујевих земаља: „када је извршена подела, Луј је добио сву земљу иза реке Рајне, али са ове стране Рајне градове Шпајер, Вормс и Мајнц са њиховим грофовијама“.[15] Краљевство Западне Француске припало је Лујевом млађем полубрату Карлу Ћелавом, а између њихових домена краљевство Средње Француске, које је укључивало Италију, дато је њиховом старијем брату, цару Лотару I.

Док је Источна Француска садржала око трећине традиционалне франачке унутрашњости Аустразије, остатак се углавном састојао од земаља припојених Франачком царству између петог и осмог века.[16] То је укључивало војводства Аламанија, Баварска, Саксонија и Тирингија, као и северни и источни маршеви са Данцима и Словенима. Савремени хроничар Регино од Прума писао је да се „различити народи“ (diversae nationes populorum) Источне Француске, који углавном говоре германске и словенске језике, могу „разликовати једни од других по раси, обичајима, језику и законима“ (genere moribus lingua legibus).[16][17]

Краљевство

Регалије Каролиншког царства поделио је Луј Побожни на самртној постељи између своја два верна сина, Карла Ћелавог и Лотара. Луј Немачки, тада у побуни, није добио ништа од крунских драгуља или богослужбених књига повезаних са каролиншким краљевством. Тако су симболи и ритуали Источно Франачког краљевства створени почевши од нуле.[18]

Од раног датума, краљевство Источне Франачке имало је формализованији појам краљевских избора него Западна Француска. Око 900. године за приватну аудијенцију написана је литургија (ордо) за крунисање краља, названа ранонемачки ордо. Она је захтевала од крунисатеља да пита „назначеног кнеза“ (princeps designatus) да ли је вољан да брани цркву и народ, а затим да се окрене и пита људе да ли су вољни да буду потчињени кнезу и да се повинују његовим законима. Овај последњи су тада узвикивали: „Fiat, fiat!” (Нека буде!), чин који је касније постао познат као „Признање”. Ово је најранији познати ордо за крунисање са признањем у себи, и касније је укључен у утицајни Pontificale Romano-Germanicum.[19]

У јуну 888. корушки краљ Арнулф сазвао је сабор у Мајнцу. Присуствовала су три архиепископа источно-француског краљевства — Вилберт од Келна, Литберт од Мајнца и Ратбод од Трира — и западнофранцуски надбискупи Ремса (Фулк) и Руана (Јохан I) заједно са бискупима Бовеа и Нојона. Према Валтеру Улману, присуство Западних Франака било је због „јалове црквене мисли“ Истока, а савет је наставио да усваја западнофранкијске идеје о краљевској сакралности и миропомазању. Била је то „прва фаза у процесу асимилације две половине каролиншког наслеђа“.[20] На другом црквеном савету у Требуру 895. године, прелати су декларисали да је Арнулф изабран од Бога, а не од људи, а Арнулф се заузврат заклео да ће бранити цркву и њене привилегије од свих њених непријатеља. Када је Арнулф умро 899. године, његов малолетни син Луј IV је крунисан, али не и миропомазан, и стављен под старатељство надбискупа Хата I од Мајнца. Лујево крунисање је било прво у немачкој историји. Када је Луј умро крајем септембра 911. године, војвода Конрад I, тада војвода од Франконије, изабран је да га замени 10. новембра и он је постао први немачки краљ који је примио миропомазање.[20]

Црква

Три основне услуге које су манастири могли да дугују суверену у франачким краљевствима биле су војна служба, годишња донација новца или рада и молитве за краљевску породицу и краљевство. Заједно, ово је било познато по техничком термину servitium regis („краљева служба“).[21] Према доказима Notitia de servitio monasteriorum, списка манастира и услуга које су дуговали састављеног око 817. године, терет војне и новчане службе био је тежи у западној Француској него у источној Француској. Само четири манастира наведена као „иза Рајне“ (ultra Rhenum) су дуговала ове услуге: Лорш, Шутерн, Мондзе и Тегернзе.[22]

Види још

Референце

  1. ^ Goldberg, Eric Joseph (2007). Struggle for Empire: Kingship and Conflict Under Louis the German, 817–876. Cornell University Press. стр. 115. ISBN 9780801438905. 
  2. ^ „Treaty of Verdun: 843”. thenagain.info. Приступљено 2017-05-15. 
  3. ^ „Charlemagne | Holy Roman emperor”. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 16. 10. 2023. 
  4. ^ „UNIO REGNI AD IMPERIUM in "Federiciana"”. Treccani.it. Приступљено 2022-05-04. 
  5. ^ „Enrico Vi, Re Di Sicilia E Imperatore In "Federiciana"”. Treccani.it. Приступљено 2022-05-04. 
  6. ^ Lorem ipsum. „Federico Ii Di Svevia, Imperatore, Re Di Sicilia E Di Gerusalemme, Re Dei Romani In "Federiciana"”. Treccani.it. Приступљено 2022-05-04. 
  7. ^ Bradbury 2007, стр. 21: "...division which gradually hardened into the establishment of separate kingdoms, notably East and West Francia, or what we can begin to call Germany and France."
  8. ^ Goldberg 2006, стр. 6: "Louis [the German's] kingship laid the foundations for an east Frankish kingdom that, in the eleventh century, was transformed into the medieval kingdom of Germany".
  9. ^ Reuter 2006, стр. 270
  10. ^ Goldberg 2006, стр. 73
  11. ^ Müller-Mertens 1999, 237.
  12. ^ Müller-Mertens 1999, 241.
  13. ^ Scales 2012, стр. 158
  14. ^ AF a. 843: in tres partes diviso ...Hludowicus quidem orientalem partem accepti.
  15. ^ AB a. 843: ubi distributis portionibus, Hludowicus ultra Rhenum omnia, citra Rhenum vero Nemetum, Vangium et Moguntiam civitates pagosque sortitus est. The cities are Speyer, Worms and Mainz.
  16. ^ а б Goldberg 1999, стр. 41
  17. ^ Reynolds 1997, стр. 257
  18. ^ Goldberg 1999, стр. 43
  19. ^ Ullmann 1969, стр. 108–09
  20. ^ а б Ullmann 1969, стр. 124–27
  21. ^ Bernhardt 1993, стр. 77
  22. ^ Bernhardt 1993, стр. 112and n. 116.

Литература

  • Bowlus, Charles R. (1995). Franks, Moravians, and Magyars: The Struggle for the Middle Danube, 788-907. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812232769. 
  • Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521074599. 
  • Goldberg, Eric J. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict under Louis the German, 817-876. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 9780801438905. 
  • Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521815390. 
  • Bachrach, B.S.; Bachrach, D. (2007). „Saxon military revolution, 912-973?: Myth and reality”. Early Medieval Europe. 15 (2): 186—222. S2CID 162052320. doi:10.1111/j.1468-0254.2007.00203.x. 
  • Bernard Bachrach and David Bachrach. "Early Saxon Frontier Warfare: Henry I, Otto I, and Carolingian Military Institutions". Journal of Medieval Military History 10 (2012), 17–60.
  • Bachrach, David (2009). „Exercise of royal power in early medieval Europe: The case of Otto the Great 936-73”. Early Medieval Europe. 17 (4): 389—419. S2CID 161175755. doi:10.1111/j.1468-0254.2009.00283.x. 
  • Bachrach, D. S. (2010). „The Written Word in Carolingian-Style Fiscal Administration under King Henry I, 919-936”. German History. 28 (4): 399—423. doi:10.1093/gerhis/ghq108. 
  • John W. Bernhardt. Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c. 936–1075. Cambridge Studies in Medieval Life and Thought, 21. . Cambridge: Cambridge University Press. 1993. ISBN 0521394899.  Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c.936–1075. ISBN 9780521394895. doi:10.1017/CBO9780511562372. 
  • Jim Bradbury. The Capetians: Kings of France, 987–1328. London: Hambledon Continuum, 2007.
  • Goldberg, Eric J. (1999). „"More Devoted to the Equipment of Battle Than the Splendor of Banquets": Frontier Kingship, Military Ritual, and Early Knighthood at the Court of Louis the German”. Viator. 30: 41—78. doi:10.1484/J.VIATOR.2.300829. 
  • Eric J. Goldberg. Struggle for Empire: Kingship and Conflict Under Louis the German, 817–876. Ithaca and London: Cornell University Press, 2006.
  • Eckhard Müller-Mertens. "The Ottonians as Kings and Emperors". Timothy Reuter, ed. The New Cambridge Medieval History. Volume II: c.900–c.1024. Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
  • Timothy Reuter. "The Medieval German Sonderweg? The Empire and its Rulers in the Highe Middle Ages". In Kings nd Kingship in Medieval Europe, ed. Anne J. Duggan (London: 1993), 179–211.
  • Timothy Reuter. "The Ottonian and Carolingian Tradition". In Medieval Polities and Modern Mentalities, ed. Janet L. Nelson (Cambridge: Cambridge University Press, 2006), 268–83.
  • Susan Reynolds. Kingdoms and Communities in Western Europe, 900–1300. Oxford: Clarendon, 1997.
  • Len Scales. The Shaping of German Identity: Authority and Crisis, 1245–1414. Cambridge: Cambridge University Press, 2012.
  • Walter Ullmann. The Carolingian Renaissance and the Idea of Kingship. London: Methuen, 1969.
  • Karl Ferdinand Werner. "Les nations et le sentiment national dans l'Europe médiévale". Revue Historique, 244:2 (1970), 285–304.
  • The history of France as recounted in the "Grandes Chroniques de France", and particularly in the personal copy produced for King Charles V between 1370 and 1380 that is the saga of the three great dynasties, the Merovingians, Carolingians, and the Capetians, that shaped the institutions and the frontiers of the realm. This document was produced and likely commissioned during the Hundred Years' War, a dynastic struggle between the rulers of France and England with rival claims to the French throne. It should therefore be read and considered carefully as a source, due to the inherent bias in the context of its origins.
  • The Cambridge Illustrated History of France – Cambridge University Press
  • The Origins of France: Clovis to the Capetians 500–1000 by Edward James ISBN 0-333-27052-5
  • Late Merovingian France: History and Hagiography, 640–720 (Manchester Medieval Sources); Paul Fouracre (Editor), Richard A. Gerberding (Editor) ISBN 0-7190-4791-9
  • Medieval France: An Encyclopedia, eds. W. Kibler and G. Zinn. New York: Garland Publishing, 1995.
  • Bachrach, Bernard S.; Bachrach, David S.; Leese, Michael (2018). Deeds of the Bishops of Cambrai, Translation and Commentary. Routledge. ISBN 9781317036210. 
  • McConville, Julia (2018). „Clovis III”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. 

Спољашње везе