Студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник и оснивач неколико листова, културних манифестција и институција. Од 1972. године живео је у Новом Пазару, где је радио као новинар. Своје књиге је углавном објавио код реномираних београдских издавача. Био је члан Удружења књижевника Србије.
То је, у ствари, српски језик, којим говоре Бошњаци, а који се последњих година намерно приближава хрватској варијанти истог језика, иако су га назвали босанским. Ако једна група говорника, у овом случају бошњачка, хоће да оформи свој књижевни језик она мора најпре да изврши језичку реформу, па ако се тај језик разликује од српског, као рецимо македонски и бугарски, онда да се назове бошњачким, а ако се не разликује - онда да остане оно што јесте, то јест српски језик.[1]
Дела
Исмет Реброња
Поезија
Књига рабја, 1972,
Изложба, 1976,
Газилар, 1978,
Среда и Среда кћи, 1983,
Паганска крв, 1986,
Кероника, 1991,
Јесен празних ораха, 1997,
Кад форминга не досвира, 2002,
Сузе Лејле Шеховић, 2003,
Сиње море, 2006,
Nulla insula, 2007, посмртно издање,
Магнет и алгебра, 2010, посмртно издање,
Приче
Бели унуци, 1986,
СI прича, 1994,
Пад Грчке, 2007, посмртно издање,
Лингвистика
Сократов пас, етимолошке студије, 2009,
Антологије и избори
Латице примуле, поезија Бошњака у Србији и Црној Гори, 2003,
Буди нешти да не будеш ништа (заједно са Медисом Колаковић), избор пословица и изрека,
Рукописна заоставштина
Варош синова Абдулахових, роман,
Глава цара Нићифора, роман,
Etymologicon, етимолошки речник са 2000 одредница,
Пси су најбољи људи, сећања,
Награде
Награда Ристо Ратковић
Референце
^„Босански језик у Србији - српски - у другом "паковању"”. Независна светлост (489). 5. фебруар 2005.
