Ирски рат (1641-53)
Део Енглеског грађанског рата
Прогон протестаната у Ирској на енглеској гравири из времена устанка.
Време 1641-1653. Место Ирска. Узрок Устанак католика у Ирској. Исход Устанак угушен. Територијалне промене Ирска окупирана.
Сукобљене стране
Енглески ројалисти (до 1649) Шкотски парламентарци (до 1649) Енглески парламентарци	Ирска католичка конфедерација Енглески ројалисти (од 1649) Шкотски ројалисти (од 1649)
Команданти и вође
Џејмс Ормонд (до 1647) Оливер Кромвел	Рори О'Мур Овен О'Нил Џејмс Ормонд (од 1649)
Јачина
12.000[1]	20.000[1]
Жртве и губици
тешки[1]	тешки[1]

Ирски рат (1641-53) био је део енглеског грађанског рата.^[2]

Од досељавања Келта у Ирску (у 5. веку п. н. е) основну друштвену организацију у Ирској представљало је племе. Током средњег века келтска племена су примила хришћанство (у 5. веку) и груписала се у 5 великих савеза са краљевима на челу (од севера на југ: Алстер, Конот, Мид, Ленстер и Манстер), који су се покоравала врховном краљу целе Ирске са престоницом у Тари, али самосталност племена остала је знатна. Историја Ирске од 8. до 12. века била је испуњена инвазијама Викинга (Данаца и Норвежана) и унутрашњим борбама. Англо-норманска инвазија Ирске покорила је цело острво до 1170. и прикључила Ирску енглеској круни, али су Ирци подигли више неуспелих устанака (1315 и 1377-99). У то време Ирска је подељена између енглеских барона и келтских племенских старешина; две трећине од укупно 600.000 становника живело је полуномадски, као сточари. Енглеска династија Тјудора (1509-1603) узалудно је настојала да у Ирској уведе реформацију, а упоредо је уводила систем колонизације, којом је Енглезима додељивана земља са које су претходно отерани Ирци, који су као католици били лишени законских права. То је довело до низа побуна и устанака Ираца-католика, од којих је највећи био 1598, када су устаници победили Енглезе код Блеквотера (енгл. Blackwater), али нису успели да се ослободе енглеске доминације.^[3]

Данген Хил (1647)

Даблин

Килкени (1650)

Дрогеда (1649)

Вексфорд (1649)

Вотерфорд (1649)

Корк

Лимерик

Клонмел (1650)

Белфаст

Важније битке грађанског рата у Ирској (1641-53).

Искористивши нереде и грађански рат у Енглеској, католички Ирци су 1641. подигли устанак под вођством Рорија О'Мура (енгл. Rory O'Moore) и за 7 година ослободили се енглеске (и протестантске) власти.^[3] Краљевски намесник Џејмс Ормонд није успео да угуши устанак у Ирској, па је Даблин-своје последње упориште-предао енглеском Парламенту 1647. Снаге Парламента под пуковником Мајклом Џоунсом потукле су Ирце код Данген Хила. Ирци су се после тога придружили ројалистима, преосталим снагама Чарлса II, који је у Шкотској проглашен за краља Енглеске. Убрзо затим Парламент је упутио у Ирску Оливера Кромвела са 12.000 војника. Пошто се искрцао у Даблину 15. августа 1649, Кромвел је заузео Дрогеду 11. септембра, Вексфорд 11. октобра, а затим се, због опасности од Шкота, вратио у Енглеску.^[1]

Устанак у Ирској је угушен, али је Ирска остала рак-рана енглеске државе.^[1] Ирски великаши изгубили су своје титуле и поседе. Велики део земље је конфискован и на њој су настањени нови енглески колонисти.^[3]