Ирационална фантастика

Ирационална фантастика (енгл. Weird Fiction) је поджанр спекулативне фикције, настао у касном 19. и раном 20. веку.[1]

Џон Клут дефинише ирационалну фантастику као "широк појам којим се описују она дела из области фантазије, страве и натприродне фантастике која садрже материјал којим се прекорачују оквири жанра".[1] Чајна Мијевил ирационалну фантастику одређује на следећи начин: „Уобичајено и приближно, ирационална фантастика се осмишља као језива фикција без предаха и са уопште мало сигурног тла, мрачна фантастика (хорор плус фантазија) у којој често суделују нетрадиционална ванземаљска чудовишта (стога, плус научна фантастика).[2] Расправљајући о „старој ирационалној фантастици“, објављиваној крајем 19. и почетком 20. века, Џефри Ендру Вајнсток каже да она користи елементе страве, научне фантастике и фантазије како би истакла немоћ и безначајност људских бића у оквиру много већег Универзума, насељеног често злонамерним силама и снагама које значајно превазилазе човекове могућности да их разуме или контролише.[3]

Ирационална фантастика избегава или на темељно другачији начин тумачи традиционалне негативне ликове попут духова, вампира и вукодлака.[2][3][4] Као њен симбол се често користи пипак, тип уда који највећи број чудовишта европског фолклора и готске фантастике нема, већ се повезује са онима која су створили писци ирационалне фантастике попут Вилијама Хоупа Хоџсона, М. Р. Џејмса и Х. Ф. Лавкрафта.[2][4] Осим страха, ирационална фантастика често тежи да као реакцију побуди и страхопоштовање према својим творевинама, што коментаторе попут Мијевила наводи да кажу како она изазива осећање нуминалног.[2] Иако се појам „ирационална фантастика“ користи као историјски опис дела из 1930-их, од 1980-их се све учесталије употребљава, најчешће као опис слипстрим фантастике, у којој су самешани хорор, фантазија и научна фантастика.

Историјат

Х. Ф. Лавкрафт, фотографисан 1934.
М. Р. Џејмс, око 1900. године

Иако се појам „ирационална фантастика“ јавио тек у двадесетом веку, Едгар Алан По се се сматра њеним пионирским аутором. Лавкрафт је Поа означио као првог аутора посебне врсте натприродне фантастике, другачије од традиционалне готске литературе, а каснији коментатори су изнели мишљење о њему као првом ирационално-фантастичком писцу.[2][3] Шеридан Ле Фану се такође посматра као један од раних аутора који су радили на овом поджанру.[2] Књижевни критичари деветнаестог века понекад су користили атрибут „ирационални“ („weird“) у приказима натприродне фантастике. Примера ради, у чланку листа „Скотиш ривју“ из 1859. године, похваљују се По, Е. Т. А. Хофман и Волтер Скот тако што се за ова три писца каже да „имају моћ необичне имагинације (енгл. weird imagination)“.[5] У приказу „Дракуле“ Брема Стокера, објављеном 1898. године у ирском часопису „Фрименс журнал“, овај се роман описује као „диваљ и необичан (енгл. wild and weird)“, а не као готски.[6] Вајнсток је указивао да постојао период „старе ирационалне фантастике“, који је трајао од касног 19. до раног 20. века.[3] С. Т. Џоши и Мијевил сагласно тврде да је од 1880. до 1940. године био период „високог ирационализма“ (енгл. haute weird), током кога су дела објављивали аутори значајни за жанр, попут Артура Махена и Кларка Ештона Смита.[2][3]

У другој половини деветнаестог века, неколико британских писаца, повезаних са декадентним покретом, међу њима и Махен, М. П. Шил, Ерик Стенбок и Роберт Мареј Гилкрист,[7] писало је дела која су доцније била приказивана као ирационално-фантастичка. У остале пионире британске ирационалне фантастике сврставају се Алџернон Блеквуд[8], Вилијам Хоуп Хоџсон, лорд Дансени[9], Артур Махен[10] и М. Р. Џејмс.[11]

Амерички часопис „Вирд тејлс“ објавио је од марта 1923. до септембра 1954. године мноштво таквих приповедака. Описујући материјал који се у часопису објављује, његов уредник Фарнсворт Рајт је често користио термин „ирационална фантастика“[12], па су и писци који су за њега стварали, а посебно Х. Ф. Лавкрафт, Кларк Ештон Смит, Фриц Лајбер и Роберт Блох, били довођени у блиску везу са овим поджанром.[2] Поред других петпарачких часописа, дела ирационалне фантастике објављивали су „Стрејнџ тејлс“[13], уредника Харија Бејтса и „Аноун ворлдс“ Џона В. Кембела.[14]

Х. Ф. Лавкрафт је својим есејима популаризовао појам ирационалне фантастике.[2] У есеју "Натприродна страва у књижевности" дао јој је дефиницију:

„Права необична прича садржи нешто више од загонетног убиства, крвавих костију или прилика обавијених белим чаршавом и окованим звечећим ланцима, по утврђеном правилу. Она мора да буде прожета извесном атмосфером необјашњивог ужаса од којег стаје дах и страха од спољних непознатих сила; у њој мора да постоји наговештај, изражен са озбиљношћу и са злослутношћу које одговарају теми — наговештај најстрашније замисли људског ума о опаком и чудноватом укидању или поништавању оних чврсто постављених закона природе који су наше једино обезбеђење од напада хаоса и демона неистраженог и немерљивог свемира.“[15]

С. Т. Џоши излаже неколико потподела унутар жанра: натприродни хорор (fantastique), прича о духовима, квазинаучна фантастика, фантазија и неодређена хорор-фикција, те образлаже да „ирационална прича“ на првом месту представља резултат филозофских и естетских склоности аутора који се доводе у везу са овом врстом књижевности.[16][17]

Иако је Лавкрафт био међу првих неколико писаца с почетка двадесетог века који су своје дело представљали као ирационалну фантастику[8], овај је појам доживео савремени препород у виду нове ирационалне фантастике. Примера ради, Чајна Мијевил често говори о свом раду као ирационалној фантастици.[18] У оквире њене традиције такође су се сврстали бројни писци страве: Клајв Баркер свој рад описује као fantastique,[19] а рани радови Ремзија Кембела[20] били су под јаким Лавкрафтовим утицајем.[21]

Запажени аутори

Следећи запажени аутори означавају се као писци ирационалне фантастике.

До 1940. године

1940–1980.

Од 1980. до данас

Нова ирационална фантастика (The New Wierd)

Поједини ствараоци, највише Ен и Џеф Вандермер, указују да је ирационална фантастика у скорије време доживела препород, назвавши тај феномен The New Weird. Дела која се уклапају у ту категорију објављена су у оквиру истоимене антологије.[38]

Види још

Референце

  1. ^ а б в г John Clute, "Weird Fiction Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2018)", in The Encyclopedia of Fantasy, 1997. Retrieved 29 September 2018.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т China Miéville, "Weird Fiction",in: Bould, Mark et al. The Routledge Companion to Science Fiction. New York: Routledge. 2009. pp. 510–516. ISBN 0-415-45378-X. 
  3. ^ а б в г д Jeffrey Andrew Weinstock, "The New Weird", in Ken Gelder. New Directions in Popular Fiction: genre, reproduction, distribution. Basingstoke: Palgrave Macmillan. 2016. pp. 177–200. ISBN 9781137523457. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак VanderMeer, Ann and Jeff. „The Weird: An Introduction”. Weird Fiction Review. Приступљено 7. 6. 2014. 
  5. ^ Machin 2018, стр. 22
  6. ^ Machin 2018, стр. 14
  7. ^ Machin 2018, стр. 78
  8. ^ а б Joshi 1990
  9. ^ Joshi 1990, стр. 42
  10. ^ Joshi 1990, стр. 12
  11. ^ Joshi 1990, стр. 133
  12. ^ Machin 2018, стр. 222–5
  13. ^ "Bates had an affinity for weird fiction, but Strange Tales didn't go in for Lovecraft's brooding, wordy atmospherics." Ed Hulse, The Blood 'n' Thunder Guide to Pulp Fiction. Murania Press, Morris Plains, New Jersey. 2018. ISBN 978-1726443463. стр. 130–131.
  14. ^ "Without a doubt, the major event in weird fiction in 1939 was the premiere of Unknown (later retitled Unknown Worlds)".Robert E. Weinberg, Stefan R. Dziemianowicz, Martin Harry Greenberg, Rivals of Weird Tales: 30 great fantasy & horror stories from the weird fiction pulps Bonanza Books, 1990, p. xvii. ISBN 9780517693315.
  15. ^ Лавкрафт, Хауард Филипс (1990). „Натприродна страва у књижевности, есеј”. Случај Чарлса Декстера Ворда. Превод: Велмар-Јанковић, Гордана. Београд: БИГЗ. стр. 145—146. ISBN 9788613004028. OCLC 438943148. 
  16. ^ Joshi, S.T. (јануар 2003). Introduction. The Weird Tale. ISBN 9780809531226. 
  17. ^ Joshi 1990, стр. 7–10
  18. ^ а б Gordon, Joan (2003). „Reveling in Genre: An Interview with China Miéville”. Science Fiction Studies. 30 (91). 
  19. ^ Winter, Douglas E. (2002). Clive Barker: The Dark Fantastic: The Authorized BiographyНеопходна слободна регистрација. HarperCollins. стр. 217—18. ISBN 0-06-621392-4. 
  20. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Joshi 1990, стр. 231
  21. ^ Campbell, Ramsey. "Chasing the Unknown", introduction to Cold Print. 1993. ISBN 0-8125-1660-5. стр. 11–13.
  22. ^ Joshi 1990, стр. 143
  23. ^ Joshi 1990, стр. 87
  24. ^ ""Marjorie Bowen" was the pseudonym of Gabrielle M.V. Campbell Long, and she wrote extensively, using from six to ten pen names throughout her career, primarily in mainstream fiction. Yet her weird fiction ranks favorably with such distaff portrayers of the supernatural as Mary Wilkins-Freeman, Edith Wharton and Lady Cynthia Asquith." Sheldon Jaffery, The Arkham House Companion, San Bernardino, Calif.: Borgo Press. 1990. ISBN 9781557420046. стр. 117.
  25. ^ Machin 2018, стр. 163–219
  26. ^ Jerry L. Ball, "Guy Endore's The Werewolf of Paris: The Definitive Werewolf Novel?" Studies in Weird Fiction, no. 17, summer 1995, pp. 2–12
  27. ^ Machin 2018, стр. 99–101
  28. ^ Timothy Jarvis, 101 Weird Writers #45 — Stefan Grabiński, Weird Fiction Review, December 20, 2016. Retrieved September 1 2018.
  29. ^ "Twice-Told Tales...and Mosses From an Old Manse (1846; 23s) include most of Hawthorne's weird fiction. " Michael Ashley, Who's Who in Horror and Fantasy Fiction. Taplinger Publishing Company. 1978. ISBN 9780800882754. стр. 90.
  30. ^ а б в "13 Supreme Masters of Weird Fiction" by R.S Hadji.Rod Serling's The Twilight Zone Magazine, May–June 1983, p. 84
  31. ^ "C. F. Keary, "Twixt Dog and Wolf"... [is] a collection of two novellas, one short story, and ten "phantasies,” all of which are literary weird fiction of a high order". Douglas A. Anderson, Late Reviews. Nodens Books, Marcellus, MI. 2018. ISBN 9781987512564. стр. 89.
  32. ^ "Vernon Lee (1856-1935) was the pseudonym of lesbian Violet Paget, who was well known for her literary output, a substantial portion of which was considered either "weird fiction" or ghost stories." Eric Garber, & Lyn Paleo Uranian worlds: a guide to alternative sexuality in science fiction, fantasy, and horror G.K. Hall. 1990. ISBN 9780816118328. стр. 125.
  33. ^ Gauvin, Edward. „Kavar the Rat”. Приступљено 7. 6. 2014. 
  34. ^ Machin 2018, стр. 101–114
  35. ^ "The sudden and unexpected death on June 11 (1936) of Robert Ervin Howard, author of fantastic tales of incomparable vividness, forms weird fiction's worst loss since the passing of Henry S. Whitehead four years ago". H. P. Lovecraft, "Robert Ervin Howard: A Memorial" (1936). Reprinted in Leon Nielsen,Robert E. Howard: A Collector’s Descriptive Bibliography of American and British Hardcover, Paperback, Magazine, Special and Amateur Editions, with a Biography. McFarland. 2010. ISBN 9781476604244. стр. 39.
  36. ^ Nolen, Larry. „Weirdfictionreview.com's 101 Weird Writers: #3 – Julio Cortázar”. Weird Fiction Review. Архивирано из оригинала 13. 4. 2013. г. Приступљено 1. 9. 2014. 
  37. ^ "...the cartoonist Gahan Wilson, whose thirty-odd- year sideline as an occasional writer of weird fiction has now heaped up enough oddments to fill a book." Brian Stableford. News of the Black Feast and Other Random Reviews. Rockville, Maryland: The Borgo Press. pp. 131. ISBN 9781434403360. 
  38. ^ а б в VanderMeer, Ann; VanderMeer, Jeff (2008). The New Weird. Tachyon. стр. xvi. ISBN 978-1-892391-55-1. 

Литература

Спољашње везе