Овај метод издавања наредби рачунару се назива уношењем команде: систем чека да корисник заврши унос текстуалне команде што означава притисак на тастер ентер (од енглеског enter, унеси). Интерпретатор командне линије тада прима, анализира, и извршава захтевану команду. Интерпретатор командне линије може да буде доступан и путем текстуалног терминала или прозора емулатора терминала који приказује интерфејс командне линије неког удаљеног рачунара. Након извршавања, наредба често враћа излаз кориснику у виду текстуалних линија које се исписују испод унете наредбе. Овај излаз може да буде одговор на унету наредбу или неки други извештај о завршетку извршавања наредбе.
Концепт интерфејса командне линије је настао када су телепринтерске машине почеле да буду повезиване на рачунаре током педесетих година 20. века, што је омогућило интерактивнији рад у поређењу са беч процесирањем, које је користило технологију бушених картица. Након телепринтера су у употребу ушли терминали са монитором са катодном цеви који су омогућили бржу интеракцију и више података видљивих истовремено. Затим су се појавили графички терминали који су обогатили визуелни приказ података. Данашњи рачунари имају све три функције (беч процесирање, интерфејс командне линије и графички кориснички интерфејс).
Интерфејс командне линије наставља да еволуира заједно са графичким корисничким интерфејсима попут оних у Microsoft Windows-у, или Линуксу. У неким софтверским апликацијама као што су МАТЛАБ и Аутокед, интерфејс командне линије је интегрисан са графичким корисничким интерфејсом, на узајамну добробит.