Инвалиди рада су посебна категорија особа са инвалидитетом, код којих је ово стање произађло из губитка или редукције радне способности или специјално дефинисаних активности у једном кражем или дужем временском периоду, због хроничне болести или акутног оштећења изазваног штетним агенсима или повреде.
Дефиниција инвалида рада у међународном праву
Појам инвалид рада се нигде изричито не дефинише, нити у међународном нити у српском праву.[1]
У документима Организације уједињених нација, посебно у Конвенцији о правима особа са инвалидитетом, користи се, углавном, међусобна комбинација израза инвалидност и особа са инвалидитетом, која је произашла из концепт који се развија и произилази из интеракције лица са оштећењима и баријера у понашању и окружењу којима се онемогућава тим лицима пуно и делотворно учешће у друштву равноправно са другима.[2]
Дакле, делови тог концепта су, са једне стране, инвалидност као објективно чињенично стање, тј. као одређено дугорочно физичко, ментално или сензорно оштећење, а по ком основу је забрањена дискриминација, а затим, са друге стране, ради се о особи са инвалидитетом (са поменутим оштећењима), која се у интеракцији са окружењем среће са одређеним баријерама које тој особи отежавају ефективно учешће у свим сферама живота и рада, те које поменута забрана дискриминације штити и доводи у односе једнакости са другима.[1]
У документима међународне организације рада, користе се изрази инвалид (традиционално) и инвалидно лице. На пример, у свом првом документу посвећеном инвалидима - Препоруци бр.99 из 1955. годинеговори се о професионалној рехабилитацији инвалида.[3] Према овој Препоруци инвалид је...
лице код којег су трајно (стално) умањени изгледи за добијање или одржање запослења. Инвалидност се оцењује, дакле, наспрам могућности да се добије и одржи посао. Инвалидност се везује превасходно за сферу рада.[1]
Три деценије касније – 1983. године Међународне организације рада доноси Конвенцију бр.159 14 и
Препоруку бр.168 у којој се у појединим документима говори о професионалној рехабилитацији и запошљавању инвалидних лица, у којој...
...у смислу Конвенције бр.159 (чл.1.) израз инвалидно лице значи лице чији су изгледи да обезбеди и задржи одговарајуће запослење, као и да напредује у њему, знатно смањени због прописно признате физичке или менталне мане. Треба подвући да се одредбе Конвенције односе и на све особе са инвалидитетом.[1]
Потпуна и умањена радна способност
Трендови и промене у броју незгода на раду са боловањем и инвалидитетом (у Француској, између 1985. и 2012)
Како се појам инвалид рада односи на лице које, због промена у здравственом стању, и у интеракцији са светом рада стекло одређене проблеме, његов статус карактеришу следећа обележја и елементи:
Потпуна неспособности за рад
Oдноси се на инвалиди код којих је наступила потпуна неспособност за рад, те као такви не могу радити на било ком послу.[4]
Умањењени изгледа да се нађе и очува посао
Oдноси се инвалидима са умањеним радним способностима, који могу радити у складу са преосталом радном способношћу, али срећу се са проблемом умањених изгледа да нађу или одрже запослење.
Узроци
Узроци због којих неко лице постаје инвалид рада могу бити:[1]
Биолошки — задобијени по рођењу или услед повреде или болести у току живота.
Сви наведени инвалиди рада уживају одговарајућу социјално-правну и радно-правну заштиту.
Социјално-правна заштита
Социјално-правна заштита се односи на инвалиде рада који су потпуно неспособни за рад из разлога биолошке природе. Та заштита базира на основним начелима садржаним у Конвенцији Организације уједињених нација о правима особа са инвалидитетом. Начела ове заштите су следећа:
поштовање урођеног достојанства, индивидуална самосталност укључујући слободу властитог избора и независност особа,
уважавање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске разноликости и човечанства,
једнаке могућности,
доступност,
равноправност жена и мушкараца,
уважавање развојних способности деце са инвалидитетом као и поштовање права деце са инвалидитетом на очување свог идентитета.[5]
Радно-правна заштита
Радно-правна заштита се односи на лица која и поред тога што имају преосталу радну способност, спадају у категорију инвалид али са умањеном радном способношћу. Она може бити узрокована биолошке чиниоцима, или је професионалне природе.
Ови инвалиди у складу са законом могу да раде на одговарајућим пословима, према преосталој радној способности.
Ту се отвара питање запошљавања таквих инвалида и очувања њиховог запослења. У смислу запошљавања инвалида и очувања њиховог запослења, у горе наведеним документима МОР-а, управо се говори о професионалној оријентацији, рехабилитацији и запошљавању инвалида. Прецизније речено, почев од Препоруке бр.99 и закључно са Конвенцијом бр.159 и Препоруком бр.168, перманентно се инсистира на томе да државе чланице МОР-а треба да утврде и спроводе националну политику о професионалној оријентацији, рехабилитацији и запошљавању инвалида. У тежишту ове политике укључене су одређене мере (и носиоци тих мера), предвиђене законом или другим прописима у складу са националним условима и праксом. Битно је подвући да ове мере треба ставити на располагање сваком инвалиду, без обзира на порекло и природу његовог инвалидитета и без обзира године старости, уколико то води оспособљавању инвалида да нађе и задржи одговарајуће запослење.[1]
Извори
^ абвгдђJovanović, Predrag (2015). „Protection of the disabled in the work environment”. Zbornik Radova Pravnog Fakulteta, Novi Sad. 49 (3): 931—944. doi:10.5937/zrpfns49-9756.
^Преамбулу - тачка (е) и чл. 1. Конвенције ОУН о правина особа са инвалидитетом, Сл.гл.РС, бр.42/2009.
_(14595011988).jpg)
