PROFILPELAJAR.COM

Извршна власт има задатак да спроводи законе које је донијела законодавна власт и интерпретирала судска власт. У општем смислу, извршну власт чини влада. Зависно од политичког система на челу владе може бити премијер (Уједињено Краљевство и друге) или предсједник (Сједињене Америчке Државе и друге). Неке државе су хибриди, што значи да имају и премијера и предсједника (Француска, Србија и друге). Такав систем назива се и бицефални (двоглави) систем извршне власти.^[1]

У зависности од политичког система зависи и моћ владе. У САД предсједник нема директног уплива на доношење закона али располаже могућношћу вета над предлогом закона који је прошао у Конгресу, а слично је и са судском влашћу (Врховним судом). Неки теоретичари тврде да пошто предсједник бира судије Врховног суда он има утицај на њих. Међутим, ово је ријешено тиме да предсједник има право да бира новог судију тек када један од пријашњих умре или оде у пензију (судије у Врховном суду раде доживотно) и да нема право смјењивати судије које раде. У Уједињеном Краљевству ситуација је другачија. Влада у Уједињеном Краљевству има директан утицај на законодавну власт и на судску власт. Разлог томе је што у влади премијера сједи и лорд канцелар. Човјек који држи ту позицију ради у Дому лордова (судска власт - има право запошљавати и смјењивати судије), сједи у Дому комуна (законодавна власт) али такође има мјесто и у кабинету владе (извршна власт). Овај политички орган је најстарији у Уједињеном Краљевству (основан је прије 1000 година), међутим његова позиција смета либералној демократији Уједињеног Краљевства. Ради тога у посљедње вријеме лабуристичка странка, заговара укидање позиције лорда канцелара и издвајање судија из Дома лордова које би ставио у Врховни суд сличан ономе у САД.^[2]

Функције

Обим извршне власти увелико варира у зависности од политичког контекста у којем се појављује и може се мењати током времена у датој земљи. У демократским земљама, извршна власт обично врши широк утицај на националну политику, иако се ограничења често примењују на извршну власт.^[3]

У политичким системима заснованим на подели власти, као што су САД, владина власт је распоређена између неколико грана како би се спречило концентрисање моћи у рукама једне особе или групе. Да би се то постигло, свака грана је предмет провера од стране друге две; генерално, улога законодавне власти је да доноси законе, које потом спроводи извршна власт, а тумачи их судство. Извршна власт такође може бити извор одређених врста закона, као што су декрет или извршни налог.

У онима који користе фузију овлашћења, типично парламентарни системи, извршна власт формира владу и њени чланови углавном припадају политичкој странци која контролише законодавну власт или „парламент“. Пошто извршна власт захтева подршку или одобрење законодавне власти, ова два тела су „спојена“ заједно, уместо да буду независна. Принцип парламентарног суверенитета значи да су овлашћења извршне власти искључиво зависна од оних које даје законодавна власт, која такође може да подвргне своје поступке судском преиспитивању. Међутим, извршна власт често има широка овлашћења која произилазе из контроле владине бирократије, посебно у областима укупне економске или спољне политике.

Министри

У парламентарним системима, извршна власт је одговорна изабраном законодавном телу, тј. мора да одржи поверење законодавног тела (или једног његовог дела, ако је дводомно). У одређеним околностима (у зависности од државе), законодавна власт може изразити недостатак поверења у извршну власт, што узрокује или промену владајуће странке или групе странака или опште изборе. Парламентарни системи имају шефа владе (који води извршну власт, која се често назива министрима) који се обично разликује од шефа државе (који наставља кроз владине и изборне промене). У Вестминстерском типу парламентарног система принцип поделе власти није толико укорењен као у неким другим. Чланови извршне власти (министри) су такође чланови законодавне власти и стога играју важну улогу у писању и спровођењу закона. У председничким системима, директно изабрани шеф владе именује министре. Министре могу директно бирати бирачи.^[4]

У овом контексту, извршна власт се састоји од лидера или вође канцеларије или више канцеларија.^[5]^[6]^[7]^[8] Конкретно, највише руководеће улоге извршне власти могу укључивати:

шеф државе^[9] – често монарх, председник или врховни вођа, главни јавни представник и живи симбол националног јединства.
- шеф владе – често премијер, који надгледа администрацију свих државних послова.
  - министар одбране – надгледање оружаних снага, утврђивање војне политике и управљање спољном безбедношћу.
  - министар унутрашњих послова – надгледање полицијских снага, спровођење закона и управљање унутрашњом контролом.
  - министар спољних послова – надгледа дипломатску службу, утврђује спољну политику и води спољне односе.
  - министар финансија – надгледа трезор, утврђује фискалну политику и управља државним буџетом.
  - министар правде – надгледа кривична гоњења, исправке, извршење судских налога.

Председници и министри

У председничком систему, лидер извршне власти је и шеф државе и владе.^[10]

У парламентарном систему, министар у кабинету одговоран законодавној власти је шеф владе, док је шеф државе обично углавном церемонијални монарх или председник.^[11]

Види још

Референце

^ The Executive Branch
^ Nadležnosti zakonodavne, sudske i izvršne vlasti
^ Martinez, Jenny S. (2006). „Inherent Executive Power: A Comparative Perspective”. The Yale Law Journal. 115 (9): 2480—2511. ISSN 0044-0094. JSTOR 20455703. doi:10.2307/20455703. Архивирано из оригинала 2022-12-30. г. Приступљено 2022-12-30.
^ Buchs, Aurélia; Soguel, Nils (2022-04-01). „Fiscal performance and the re-election of finance ministers–evidence from the Swiss cantons”. Public Choice (на језику: енглески). 191 (1): 31—49. ISSN 1573-7101. S2CID 246371550. doi:10.1007/s11127-021-00949-z.
^ Nicolaidis and Weatherill, ур. (2003). „Whose Europe? National Models and the Constitution of the European Union” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 6. 2015. г. Приступљено 23. 12. 2014.
^ Gouvea, C. P. (2013). „The Managerial Constitution: The Convergence of Constitutional and Corporate Governance Models”. SSRN 2288315 .
^ Belavusau, U. (2013). Freedom of speech: importing European and US constitutional models in transitional democracies. Routledge. ISBN 9781135071981. Архивирано из оригинала 23. 12. 2014. г. Приступљено 23. 12. 2014.
^ Klug, Heinz (март 2003). „Postcolonial Collages: Distributions of Power and Constitutional Models, With Special Reference to South Africa”. International Sociology. 18 (1): 114—131. S2CID 144612269. doi:10.1177/0268580903018001007.
^ Kubicek, Paul (2015). European Politics. Routledge. стр. 154—56, 163. ISBN 978-1-317-34853-5.
^ „The Executive Branch”. The White House. Архивирано из оригинала 20. 1. 2021. г. Приступљено 4. 7. 2015.
^ „Executive Branch of Government in Canada”. Parliament of Canada. Архивирано из оригинала 2. 5. 2017. г. Приступљено 4. 7. 2015.

Литература

„Belgian King, Unable to Sign Abortion Law, Takes Day Off”. The New York Times. 5. 4. 1990. Архивирано из оригинала 21. 3. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2017.
Art. 93. "Should the King find himself unable to reign, the ministers, having observed this inability, immediately summon the Chambers. Regency and guardianship are to be provided by the united Chambers." The Constitution of Belgium, Coordinated text of 14 February 1994 (last updated 8 May 2007)
„Constitution of Belgium”. Архивирано из оригинала 1. 6. 2013. г. Приступљено 10. 12. 2014.
Chris Buckley and Adam Wu (10. 3. 2018). „Ending Term Limits for China's Xi Is a Big Deal. Here's Why. - Is the presidency powerful in China?”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 3. 2018. г. Приступљено 28. 9. 2019. „In China, the political job that matters most is the General Secretary of the Communist Party. The party controls the military and domestic security forces, and sets the policies that the government carries out. China’s presidency lacks the authority of the American and French presidencies.”
Krishna Kanta Handique State Open University Архивирано 2 мај 2014 на сајту Wayback Machine, EXECUTIVE: THE PRESIDENT OF THE CHINESE REPUBLIC.
„A simple guide to the Chinese government”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 13. 5. 2018. г. Приступљено 28. 9. 2019. „Xi Jinping is the most powerful figure in the Chinese political system. He is the President of China, but his real influence comes from his position as the General Secretary of the Chinese Communist Party.”
„China sets stage for Xi to stay in office indefinitely”. Reuters. 25. 2. 2018. Архивирано из оригинала 26. 2. 2018. г. Приступљено 28. 9. 2019. „However, the role of party chief is more senior than that of president. At some point, Xi could be given a party position that also enables him to stay on as long as he likes.”
„The Crown in Canada” (PDF). Department of Canadian Heritage. 13. 12. 2013. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 31. 8. 2014.
The Queen's role in Canada Архивирано 20 фебруар 2009 на сајту Wayback Machine, Royal Household. Retrieved on 2 November 2012.
„Vienna Convention on Diplomatic Relations”. United Nations Treaty Collection. United Nations. Архивирано из оригинала 15. 3. 2017. г. Приступљено 27. 6. 2017.
Alston, Philip (1995). Treaty-making and Australia: globalization versus sovereignty?. Annandale: Federation Press. стр. 254. ISBN 978-1-86287-195-3.
Bayefsky, Anne F. (1993), „International Human Rights Law in Canadian Courts”, Ур.: Kaplan, William; McRae, Donald Malcolm; Cohen, Maxwell, Law, policy and international justice: essays in honour of Maxwell Cohen, Montreal: McGill-Queen's Press, стр. 112, ISBN 978-0-7735-1114-9, Приступљено 16. 1. 2011
Flemming, Brian (1965). „Canadian Practice in International Law”. The Canadian Yearbook of International Law. Vancouver: University of British Columbia Press. III: 337. Архивирано из оригинала 12. 4. 2016. г. Приступљено 16. 1. 2011.
George VI (1. 10. 1947), Letters Patent Constituting the Office of Governor General of Canada, I, Ottawa: King's Printer for Canada, Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г., Приступљено 29. 5. 2009
Office of the Governor General of Canada. „The Governor General - the evolution of Canada's oldest public institution”. Queen's Printer for Canada. Архивирано из оригинала 13. 6. 2011. г. Приступљено 16. 1. 2011.
„The Constitution Act, 1867”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2010. г. Приступљено 29. 11. 2007.
„PLO body elects Abbas 'President of Palestine'”, Khaleej Times Online, 24. 11. 2008, Архивирано из оригинала 8. 6. 2011. г.
Elizabeth II (1975), Constitution of the Independent State of Papua New Guinea, Port Moresby: World Intellectual Property Organization, Part 5, Division 1, (1)(a), Архивирано из оригинала 26. 5. 2015. г., Приступљено 25. 5. 2015
Elizabeth II (1978), Constitution of Tuvalu, Funafuti: Pacific Islands Legal Information Institute, 48(1), Архивирано из оригинала 28. 8. 2015. г., Приступљено 25. 5. 2015
Jean Blondel & Ferdinand Muller-Rommel Cabinets in Western Europe. ISBN 0-333-46209-2.