После смрти деспота Јована Бранковића (1502), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом Јакшић, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504). Деспот Иваниш је постао заштитник православне цркве у Угарској, а у повељама се потписивао по „милости Божијеју деспот српски“. На исправама деспота Ивана (Иваниша) је на печатима сачуван грб, на чијем се штиту налазио двоглави орао. Сличан орао се јављао и на печатима других српских деспота.[2] Његов син, Стефан Бериславић је носио титулу српског деспота све до своје погибије у борби са Турцима 1535. године. Пре и за време турске владавине у Славонији, данашњи Славонски Брод је називан Деспот Брод по српским титуларним деспотима Ивану и Стефану Бериславићу, који су ту имали своје поседе.[3]
Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.
Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.
Године 1521, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.
Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.
^Хафизовић, Фазилета (2016). Пожешки санџак и османска Славонија. Загреб и Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 79, 165. ISBN978-953-6659-95-1.