Законик књаза Данила, односно Законик Данила Првог или једноставно Данилов законик (слсрп.Законикъ Данійла Првогъ Княза и Господара слободне Црне Горе и Брдахъ установлѣнъ 1855 годинѣ на Цетинѣ) је био општи законик у Књажевини Црној Гори, који је донет 1855. године, на иницијативу тадашњег црногорско-брдског књаза Данила I (1852-1860). Доношењем овог законика, настављене су реформе у циљу изградње савременог државно-правног поретка. Законик је првобитно штампан у Новом Саду, а његови преводи су потом објављени у Француској, Италији и Пољској. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања, као што су положај човјека и грађанина, положај књаза као врховног господара, права и положај судова и обавезе грађана у одбрани отаџбине. Овим законом је довршено рушење патријахалног начина живота, укинута самосталност племена, учвршћена државна власт, што није прошло без отпора. Законик је имао 95 чланова, а њеово доношење је наишло на значајан одјек у широј јавности.[1][2]
Садржај законика
Законик је регулисао разноврсну правну материју, у највећем делу кривичноправну, а имао је и одредбе уставног, грађанскоправног и процесног карактера. Књаз Данило је био врховни државни поглавар, у њему је била персонификована врховна земаљска власт. Апсолутизам књаза је овековечен и у његовом Законику, којим је чак запрећено смртном казном ономе ко би увредио књаза. У више чланова је прописан положај суда. Оштрим казнама је представницима власти запрећено, првенствено судијама који би примили мито и злоупотребили свој положај. Издајник би био кажњен смртном казном, а истом казном би био кажњен и онај ко не би платио порез. За имовинске деликте су казне: Казна батина за обичну крађу, смртна казна за крађу по трећи пут у поврату и за крађу из цркве. Крвна освета је била забрањена под претњом смртне казне за оног ко би постао осветник. За увођење ове мере се јавила потреба јер је такво друштвено зло било све учесталије. Практиковање старих штетних обичаја је такође регулисано овим закоником. Законик је првенствено колективистичког духа, али сусреће се и са индивидуалистичким имовинскоправним односима. Признато је право прече куповине, да би се зауставио процес распадања колективног власништва и да би имовина остајала у рукама сродника. Што се тиче наследног права, Законик предвиђа тестаментално и законско наслеђивање. Ванбрачна деца су изједначена са брачном. У породичном праву Законик остаје доследан традицији. Патријархалност је и даље заступљена. Жене и деца су потпуно потчињене глави породице. Када деца не би поштовала родитеље, бивали би изложени репресивним мерама од стране власти ако би родитељи то захтевали. Више прописа је посвећено брачном праву. Брак се склапа венчањем у цркви, а свештеник би три дана пре венчања треба да утврди сагласност младенаца за ступање у брак. Ако су били сагласни, ступали би у брак који је начелно нераскидив. Раскид је био дозвољен, али према правилима Православне цркве. Данилов законик је ставио ван снаге правила обичајног права по којима се брак све до доношење овог законика лако разводио. Мушкарац је имао право да убије своју жену и њеног љубавника ако би их затекао на делу и да за то не буде кажњен. Ако би муж замрзео своју жену, толико да не би желео са њом више да живи била је предвиђена растава од стола и постеље, с тим што је муж имао обавезу да издржава жену. Била је прописана и одговорност за накнаду штете и новчани зајам. Данилов законик је био кодификација обичајног права. Изражавао је народна правна схватања. Доказ за то нам је пропис где би пијани учинилац кривичног дела био кажњаван половином казне прописаном за учињено кривично дело. Али ако би то дело починио из мржње према неком онда би био кажњаван пуном казном. Данилов законик представља коначну победу државне организације над племенском и допринео је учвршћивању створене државне власти.[3]
Рукописи
Поред званичне и коначне верзије Законика, која је штампана и обнародована 1855. године, а потом и примењивана у пракси, до сада су познате и две рукописне верзије, односно преписа. Рукопис коначне верзије, по којој је Законик штампан, данас се чува у Научном архиву Бугарске академије наука у Софији, те је по томе познат као Софијски препис.[4] Поред тога, сачуван је и препис радне верзије, односно нацрта Законика, који се чува на Цетињу, те је по томе познат као Цетињски препис.[5] Између та два преписа постоје извесне текстолошке разлике, већег или мањег значаја, а највећу пажњу у данашњој јавности изазива разлика у формулацији 92. члана Законика.
92. члан
У време доношења (1855) и потоње примене Законика није било никаквих недоумица или спорова у вези формулације његовог 92. члана, који је у целини гласио: "И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива".[6] Међутим, након објављивања Цетињског преписа (1982) испоставило се да у нацрту Законика недостају речи "до једине србске", што је била једна од бројних текстолошких разлика између тог рукописног нацрта и званичног штампаног издања.[5] Тим поводом су у стручној и осталој јавности изношене бројне претпоставке, па чак и оптужбе за наводно фалсификовање Законика приликом штампања у Новом Саду. Такве оптужбе су широко распрострањене међу радикалним заговорницима црногорског национализма. Међутим, након откривања Софијског преписа, који је садржао коначни текст, по којем је Законик и штампан, испоставило се да је коначна формулација 92. члана била управо она која постоји и у штампаном Законику,[4] дакле управо она која садржи изричити спомен српске народности, што у време доношења и примене Законика није ни било спорно.
