Жутолики медојед (лат.Caligavis chrysops) је средње-мала птица из породице медоједа (Meliphagidае). Име је добио по својим жутим пругама на лицу. Има јасно гласан цвркут, и једна је од првих птица које се чују ујутро. Распрострањена је широм источне и југоситочне Аустралије. Сматра се да имају разноврсну исхрану која је богата мувама, пауковима и бубама, као и нектара, полена из цветова биљака. Већина жутоликих медоједа мигрира на север између марта и маја да проведу зиму у јужном Квинсленду и врате се у јулу и августу да се размножавају у јужном Велсу и Викторији. Сматрају се штеточинама у воћарству јер наносе штету усевима.[2][3]
Опис
Појава
Жутолики медојед је осредње мала сивкасто-браон птица, која тај назив носи због жутих пруга на глави. Брада и грло су им бледи са сивкасто-браон тоновима, пругасти и тамно сиви, а горњи део тела варира од сивкасто-браон па до маслинасто-браон. Имају тамно маслинасто зелена крила. Кљун им је црн и благо закривљен надоле. Младунци су веома слични одраслим једникама, са мало мањем браздање на грудима. Нема видљивих разлика између мужјака и женке, а такође не постоји велика разлика између подврста. Жутолики медојед у просеку расте од 15 до 17,5 цм дужине, са распоном крила од 21,5 до 26 цм и тежине између 12,5-20,5 грама док у просеку имају око 17 грама.[4][5]
Вокализација
Жутолики медојед је једна од првих птица које се чују ујутро, његов звиждук је веома јасан, гласан и веома разноврстан. Мужјаци могу да певају и до сат времена, а поцињу двадесет или тридесет минута пре зоре.[4] Песма им почиње са низом веселих тонова и звучи као "чик-ап".[6] Противно-певање од суседних птица је уобичајено. Такође имају и специфичан позив за изазивање противника и борбу око територије. Њихов алармни позив је веома гласан звиждук. Имају заједнички позив у случају опасности који гласи кр-рок, кр-рок или пут-пут, пут-пут.[4]
Дистрибуција и станиште
Станиште
Жутолики медојед има тенденцију да прави гнезда далеко од ивице шумских остатака, експерименти са постављањем природних и вештачких гнезда на различитим растојањима на отвореном простору није показала никакав пораст предатора на ивици шуме.
^Gardner, J.L.; Trueman, J. W. H.; Ebert, D.; Joseph, L.; Magrath, R. D. (2010). „Phylogeny and evolution of the Meliphagoidea, the largest radiation of Australian songbirds”. Molecular Phylogenetics and Evolution. Elsevier. 55 (3): 1087—1102. ISSN1055-7903. PMID20152917. doi:10.1016/j.ympev.2010.02.
^. Nyári, Árpád S; Joseph, Leo (2011). „Systematic dismantlement of Lichenostomus improves the basis for understanding relationships within the honeyeaters (Meliphagidae) and the historical development of Australo-Papuan bird communities”. Emu. Melbourne, Vic.: CSIRO. 111 (3): 202—211. doi:10.1071/MU10047.
Munro, Ursula (2008). „Life History and Ecophysical Adaptations to Migration in Australian Birds”. Ур.: Berthold, Peter; Gwinner, Eberhard; Sonnenschein, E. Avian Migration. New York, N.Y.: Springer-Verlag. стр. 141—154. ISBN3-540-43408-9.
Officer, Hugh R. (1965). Australian Honeyeaters. Melbourne, Vic.: The Bird Observers Club, Melbourne. ISBN0-909711-03-8.