Ета Прамца

Ета Прамца
Eta Carinae
Хомункулу маглина, окружује Ета Прамац, снимљено помоћу WFPC2 на црвеним и блиско-ултраљубичастом таласним дужинама
Заслуга: Џон Морс (Универзитет Колорада) & Наса телескоп Хабл
Положај на небу
Епоха J2000      Равнодневница J2000
Сазвежђе Карина
Ректасцензија 10h 45m 03.591s[1]
Деклинација −59° 41′ 04.26″[1]
Привидна магнитуда (В) −1,0 до ~7,6[2]
4,8 (2011)
4,6 (2013)
4,3 (2018)
Карактеристике
Еволуциони ступањ Светлоплава променљива
Спектрални тип променљива[3] + O (WR?)[4][5]
Привидна магнитуда (U) 6,37[6]
Привидна магнитуда (B) 6,82[6]
Привидна магнитуда (R) 4,90[6]
Привидна магнитуда (J) 3,39[6]
Привидна магнитуда (H) 2,51[6]
Привидна магнитуда (K) 0,94[6]
U−B индекс боја −0,45[6]
B−V индекс боја +0,61[6]
Варијабилни тип LBV[7] & бинарна[8]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)−25,0[9] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: −7,6[1] мас/г
Дек.: 1,0[1] мас/г
Растојање7.500 сг
(2.300[10] пф)
Апсолутна магнитуда (MV)−8,6 (2012)[11]
Орбита
Примарнаη Car A
Компањонη Car B
Период (P)2.022,7±1,3 дана[12]
(5,54 г)
Велика полуоса (a)15,4[13] AU
Ексцентрицитет (e)0,9[14]
Инклинација (i)130–145[13]°
Апсидна епоха (T)2009.03[15]
Детаљи
η Car A
Маса~100[10] M
Полупречник~240[16] (60[а] – 881[б])[17] R
Луминозност4.600.000[10] (2,960,000 – 4,100,000[18]) L
Температура9.400 – 35.200[19] K
Старост<3[5] Myr
η Car B
Маса30–80[15] M
Полупречник14,3–23,6[15] R
Луминозност<1.000.000[4][5] L
Температура37.200[4] K
Старост<3[5] Myr
Друге ознаке
Форамен,[20] Цин Ши,[21] 231 G Carinae,[22] HR 4210, HD 93308, CD−59°2620, IRAS 10431-5925, GC 14799, AAVSO 1041–59
Референтне базе података
SIMBADdata
Ета Прамца у X, инфрацрвеном и видљивом делу спектра.

Ета Прамца (лат. Eta Carinae, η Car) је једна од најенигматичнијих познатих звезда. Налази се у сазвежђу Прамац, у емисионој маглини NGC 3372 (званој и „Маглина ете Прамца“). У време када су прављени каталози јужних звезда, ета Прамца је била треће магнитуде, али је од 1833. године њен сјај почео значајно да варира. Са магнитудом од -0,8, била је друга најсјајнија звезда ноћног неба, одмах после Сиријуса, 1843. године. Уз удаљеност процењену на око 8000 светлосних година, била је 4.000.000 пута луминознија од Сунца. Том приликом је избачен материјал који је формирао Хомункулус маглину која се види као две лопте на чијем споју се налази ета Прамца. И сама ета Прамца је највероватније двојна звезда која се састоји од две компоненте маса око 80 маса Сунца међусобно удаљене око 20 АЈ. Након ове ерупције, сјај ете Прамца је почео да се смањује, пре свега услед материјала који је заклања. Најнижа забележена магнитуда је износила 7,9, док данас износи 6,2. У инфрацрвеном делу спектра, ета Прамца је најсјајнији извор изван Сунчевог система. Ета Прамца је променљива звезда типа S Doradus, са периодом од 5,52 године. С обзиром на њену огромну масу, највероватније ће своју еволуцију завршити као супернова, у (на астрономским скалама) блиској будућности. Ипак, како се налази у маглини, није могуће поуздано одредити када ће се то десити, нити спектрални тип, паралаксу или апсолутну магнитуду ове звезде.[23][24]

Види још

Напомене

  1. ^ at optical depth 155, below the wind
  2. ^ at optical depth 2/3, near the top of the wind

Референце

  1. ^ а б в г Høg, E.; Fabricius, C.; Makarov, V. V.; Urban, S.; Corbin, T.; Wycoff, G.; Bastian, U.; Schwekendiek, P.; Wicenec, A. (2000). „The Tycho-2 catalogue of the 2.5 million brightest stars”. Astronomy and Astrophysics. 355: L27. Bibcode:2000A&A...355L..27H. ISBN 0-333-75088-8. doi:10.1888/0333750888/2862. 
  2. ^ Frew, David J. (2004). „The Historical Record of η Carinae. I. The Visual Light Curve, 1595–2000”. The Journal of Astronomical Data. 10 (6): 1—76. Bibcode:2004JAD....10....6F. 
  3. ^ Skiff, B. A. (2014). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Spectral Classifications (Skiff, 2009–2014)”. VizieR On-line Data Catalog: B/Mk. Originally Published in: Lowell Observatory (October 2014). 1: 2023. Bibcode:2014yCat....1.2023S. 
  4. ^ а б в Verner, E.; Bruhweiler, F.; Gull, T. (2005). „The Binarity of η Carinae Revealed from Photoionization Modeling of the Spectral Variability of the Weigelt Blobs B and D”. The Astrophysical Journal. 624 (2): 973—982. Bibcode:2005ApJ...624..973V. S2CID 18166928. arXiv:astro-ph/0502106Слободан приступ. doi:10.1086/429400. 
  5. ^ а б в г Mehner, Andrea; Davidson, Kris; Ferland, Gary J.; Humphreys, Roberta M. (2010). „High-excitation Emission Lines near Eta Carinae, and Its Likely Companion Star”. The Astrophysical Journal. 710 (1): 729—742. Bibcode:2010ApJ...710..729M. S2CID 5032987. arXiv:0912.1067Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/710/1/729. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж Ducati, J. R. (2002). „VizieR On-line Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  7. ^ Davidson, Kris; Humphreys, Roberta M. (2012). Eta Carinae and the Supernova Impostors. Astrophysics and Space Science Library. 384. New York, NY: Springer Science & Business Media. стр. 26—27. ISBN 978-1-4614-2274-7. doi:10.1007/978-1-4614-2275-4. 
  8. ^ Damineli, A. (1996). „The 5.52 Year Cycle of Eta Carinae”. Astrophysical Journal Letters. 460: L49. Bibcode:1996ApJ...460L..49D. doi:10.1086/309961Слободан приступ. 
  9. ^ Wilson, Ralph Elmer (1953). „General catalogue of stellar radial velocities”. Washington: 0. Bibcode:1953GCRV..C......0W. 
  10. ^ а б в Mehner, A.; De Wit, W.-J.; Asmus, D.; Morris, P. W.; Agliozzo, C.; Barlow, M. J.; Gull, T. R.; Hillier, D. J.; Weigelt, G. (2019). „Mid-infrared evolution of η Carinae from 1968 to 2018”. Astronomy & Astrophysics. 630: L6. Bibcode:2019A&A...630L...6M. S2CID 202149820. arXiv:1908.09154Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361/201936277. 
  11. ^ Smith, Nathan; Frew, David J. (2011). „A revised historical light curve of Eta Carinae and the timing of close periastron encounters”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 415 (3): 2009—19. Bibcode:2011MNRAS.415.2009S. S2CID 118614725. arXiv:1010.3719Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2011.18993.x. 
  12. ^ Damineli, A.; Hillier, D. J.; Corcoran, M. F.; Stahl, O.; Levenhagen, R. S.; Leister, N. V.; Groh, J. H.; Teodoro, M.; Albacete Colombo, J. F.; Gonzalez, F.; Arias, J.; Levato, H.; Grosso, M.; Morrell, N.; Gamen, R.; Wallerstein, G.; Niemela, V. (2008). „The periodicity of the η Carinae events”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 384 (4): 1649. Bibcode:2008MNRAS.384.1649D. S2CID 14624515. arXiv:0711.4250Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2007.12815.x. 
  13. ^ а б Madura, T. I.; Gull, T. R.; Owocki, S. P.; Groh, J. H.; Okazaki, A. T.; Russell, C. M. P. (2012). „Constraining the absolute orientation of η Carinae's binary orbit: A 3D dynamical model for the broad [Fe III] emission”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 420 (3): 2064. Bibcode:2012MNRAS.420.2064M. S2CID 119279180. arXiv:1111.2226Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2011.20165.x. 
  14. ^ Damineli, Augusto; Conti, Peter S.; Lopes, Dalton F. (1997). „Eta Carinae: A long period binary?”. New Astronomy. 2 (2): 107. Bibcode:1997NewA....2..107D. doi:10.1016/S1384-1076(97)00008-0. 
  15. ^ а б в Kashi, A.; Soker, N. (2010). „Periastron Passage Triggering of the 19th Century Eruptions of Eta Carinae”. The Astrophysical Journal. 723 (1): 602—611. Bibcode:2010ApJ...723..602K. S2CID 118399302. arXiv:0912.1439Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/723/1/602. 
  16. ^ Gull, T. R.; Damineli, A. (2010). „JD13 – Eta Carinae in the Context of the Most Massive Stars”. Proceedings of the International Astronomical Union. 5: 373—398. Bibcode:2010HiA....15..373G. S2CID 1845338. arXiv:0910.3158Слободан приступ. doi:10.1017/S1743921310009890. 
  17. ^ D. John Hillier; K. Davidson; K. Ishibashi; T. Gull (јун 2001). „On the Nature of the Central Source in η Carinae”. Astrophysical Journal. 553 (837): 837. Bibcode:2001ApJ...553..837H. doi:10.1086/320948Слободан приступ. 
  18. ^ Morris, Patrick W.; Gull, Theodore R.; Hillier, D. John; Barlow, M. J.; Royer, Pierre; Nielsen, Krister; Black, John; Swinyard, Bruce (2017). „ΗCarinae's Dusty Homunculus Nebula from Near-infrared to Submillimeter Wavelengths: Mass, Composition, and Evidence for Fading Opacity”. The Astrophysical Journal. 842 (2): 79. Bibcode:2017ApJ...842...79M. PMID 32601504. S2CID 27906029. arXiv:1706.05112Слободан приступ. doi:10.3847/1538-4357/aa71b3. 
  19. ^ Groh, Jose H.; Hillier, D. John; Madura, Thomas I.; Weigelt, Gerd (2012). „On the influence of the companion star in Eta Carinae: 2D radiative transfer modelling of the ultraviolet and optical spectra”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 423 (2): 1623. Bibcode:2012MNRAS.423.1623G. S2CID 119205238. arXiv:1204.1963Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2012.20984.x. 
  20. ^ Will Gater; Anton Vamplew; Jacqueline Mitton (јун 2010). The practical astronomer. Dorling Kindersley. ISBN 978-1-4053-5620-6. 
  21. ^ Allen, Richard Hinckley (1963). Star Names: Their Lore and MeaningНеопходна слободна регистрација. Dover Publications. стр. 73. ISBN 978-0-486-21079-7. 
  22. ^ Gould, Benjamin Apthorp (1879). „Uranometria Argentina : Brillantez Y posicion de las estrellas fijas, hasta la septima magnitud, comprendidas dentro de cien grados del polo austral : Con atlas”. Resultados del Observatorio Nacional Argentino en Cordoba ; V. 1. 1. Bibcode:1879RNAO....1.....G. 
  23. ^ Patrick Moore, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopaedia (на језику: (језик: енглески)). London: Philip's. ISBN 978-0-540-07863-9. 
  24. ^ Paul Murdin, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. ISBN 978-0-7503-0440-5. 

Литература

  • Patrick Moore, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopaedia (на језику: (језик: енглески)). London: Philip's. ISBN 978-0-540-07863-9. 
  • Paul Murdin, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. ISBN 978-0-7503-0440-5. 

Спољашње везе