Еснафска слава или занатлијска слава, или слава занатлија или слава еснафа, је народно-црквени обичај, део вишевековне традиција и саставни део живота и рада занатлија чија су еснафска или цеховна удружења неговала култ еснафске славе.[1]
Основне информације
Сечење славског колача
Еснафска слава је празнични дан посвећен свецу – оцу заштитнику еснафа и свих занатлија учлањених у одређени еснаф.[2] Она је имала снажан утицај на пословни морал занатлија — који су настојале да поштено раде у занату, и по стицању звања занатлије заклињали су се у еснафску славу пред иконом свеца заштитника еснафа.[1]
На дан славе занатлије из еснафа су се прво сакупљале код старешине еснафа или у еснафском дому, у коме се кадила икона, молило Богу, испијало по једно пиће. Након овог ритуала, занатлије су заједно у свечаној поворци одлазили у цркву. Испред славске поворке ношена је икона свеца – заштитника еснафа, еснафски барјак и славски колач. Напред би ишли мајстори, носећи еснафски барјак, славску икону, колач, жито и вино. Све је било окићено, а на зачељу поворке ишла је музика.[3]
У цркви се служила света литургија. За време литургије свештеник се молио Богу за здравље, живот и напредак свих чланова еснафа и секао славски колач.
После завршене литургије, освећења и сечења колача, поворка би се враћала у еснафски дом, на слатко и воду, кафу, ракију и дуван, а онда би кренули од куће до куће уз пратњу свирача и обилазе домове еснафских мајстора, где су их дочекивале домаћице служећи их водом, кафом и ракијом.. На крају би занатлије одлазиле на славски ручка, који је организован у кафани, на коме је бирана нова управа еснафа. Новом првом човеку еснафа, који је на свечаности био биран, занатлије би китиле штап да би се, према веровању, паре множиле.[2]
Славило се током целог дана, а трошкове славља једнако су плаћали сви учесници. Тога дана радње еснафа нису отваране.
У мешовитим еснафима где је било занатлија различитих заната, за еснафску славу слављен је светац заштитник оних занатлија који су били најбројнији у еснафу и чије је име еснаф носио.
Да би свечаност била већа, на дан славе, пре подне, калфе. би полагале мајсторске испите. Јер у занатској хијерархији калфа је био изнад шегрта, и имао приличну самосталност, али је морао да слуша газду све док не положи мајсторски испит.
Традиција еснафске славе за поједине еснафе задржала се веома дуго, а неки еснафи је и данас славе.[4] Услед насталих промена у начину занатског организовања и формирањем среских и окружних еснафа, еснафска слава за све занатлије и трговце славила се на дан Света три јерарха. Задржан је обичај сечења славског колача у цркви, након чега се приређивао свечани ручак.
У Србији, пре Другог светског рата, сваки занат имао је своју крсну славу.[5] Сваки еснаф бирао је светитеља верујући да ће управо он да штити баш тај занат. Грнчари, стаклари и црепуљари славили су, тако, Светог Спиридона, да би „он сачувао” њихове производе од пуцања, а ковачи, Марковдан, како кожне мехове у радионицама не би изгризли мишеви. Као еснафску славу, Светог Тому обележавају дрводеље, бачвари, колари, столари, ужари, дунђери, бунарџије, калдрмџије и зидари. Он је заштитник столара јер је и сам био дрводеља. Предање каже да је једном пред Светог Тому изашао ђаво у облику лепе девојке, која га је искушавала, Свети Тома се загледао у њу, ударио сечивом у камен и отупио своју секиру. Због тога се толико наљутио да је из облака изазвао незапамћену кишу и њоме утопио ђавола.[6]
Поједини занати слични и послом повезани, као што су нпр. абаџије, мајстори за израду народног одела од сукна и терзије, кројачи народних ношњи, па ковачи и поткивачи, обућари и опанчари, могли су да имају заједнички еснаф и заједничку славу, али су поред тога обележавали и свако своју крсну славу.[7]
Такође због законских ограничења у Кнежевини и Краљевини Србији и потребе да се испуни услов о броју чланова једног заната,[8] поједини еснафи су се уједињавали па су се тако — у трговачки еснаф, ујединили бакалски и лончарски еснаф, док су котларски (калајџијски) с лимарским (тенећеџијским) чинили један еснаф, као и свећарско-сапунџиј-ски, односно зидарски и дунђерски, док су лебарско-пекарском еснафу придодате механџије, у тако су поред појединачне занатске славе тако уједињене занатлије славила и еснафску славу.[9]
Терзије су славиле чак пет слава - Светог Атанасија, Светог Симеона Богопримца, Петровдан, Ризу Христову и Илиндан. На ово је утицала чињениц да су терзије основале први занатлијски еснаф у Србији још за време кнеза Милоша. Тада су их звали и смарламџије, али се тај компликован назив временом изгубио. Еснаф је био веома важно сталешко удружење занатлија, основано ради очувања, заштите и унапређења занатства, али и чувања пословног морала и поштења.[10]
