За време његове владавине Дански су феудалци искористили слабост централне власти да би учврстили своје политичко господство. Борбу с краљевском влашћу повели су црквени феудалци, који су завладали огромним земљишним поседима. Архиепископ Лунда Јаков Ерландсон затражио је потпуну самосталност цркве у судству. Борба се отегла више година. На крају крајева цркви је пошло за руком да сви њени захтеви буду примљени. Одмах за свештенством иступили су и световни феудалци. 1282 г. под притиском световних и духовних феудалаца Ерик је био приморан да у Ниборгу изда повељу, по којој се краљ обавезује да ће сваке године сазивати народну скупштину (parliamentum quod hoff dicitur; у XIV в. почела се називати Danehof). То је била старинска народна скупштина на којој не учествује само аристократија, већ и представници грађана и слободног сељаштва. Али у то доба сва се његова моћ концентрисала у рукама духовних и световних магната. Краљ се обавезао да никога неће затварати у тамницу без законске судске одлуке.
Покушаји Ерика да избегне испуњавање тих обећања довели су до аристократске завере. Краљ је био убијен (1286 г.). Његове убице подржавало је свештенство које је нашло заштитника у личности папе Бонифација VIII.
