Електрична гитара је жичани музички инструмент, врста гитаре која ради на струју. Звук се добија трзањем челичне жице која се налази у електромагнетском пољу и потом се вибрације претварају у промену електричног напона помоћу конвертора. Електрична гитара се често користи у џез, рок и хеви метал музици.[3] Прва електрична гитара је настала 1935. године.
Код електричне гитаре један или више електромагнетских конвертора (снимача звука или енгл.pickup-ова) претварају вибрације челичних жица у електричне сигнале, које је могуће појачати и процесовати.
Фендер стратокастер има два реза (енгл.cutaway, на српски погрешно преведено као рогови) односно, два улегнућа на врату која омогућавају добијање високих тонова. Гитара има и три снимача звука. Гибсон Лес Пол има један рез и два снимача звука. Поред снимача звука, на разликовање модела по звуку утичу и конструкције гитаре, те материјал од којег је гитара израђена (врста дрвета итд.). Гибсон Лес Пол има „топлији“ звук, док је звук стратокастера мало оштрији.
Постоје и друге врсте електричних гитара, а израђује се и гитаре за поједине врсте музике (нпр. Гибсон флајинг В, (летећа v), те експлорер (такође Гибсонов), затим модели фирми Џексон и Б. С. Рич). Модели стратокастер и Лес Пол су ипак најпопуларнији.
Историја
Идеја електричне гитаре настала је око 1920. године, кад су се тражиле могућности да гитара буде гласнија и остварљивија.[6] Ондашњи комерцијални и џез оркестри као и студије за снимање позивали су произвођаче музичких инструмената да направе гласније и јаче гитаре. Око 1930. године увидело се да се ово може постићи једино уз електрично појачање. Нова метода наравно имала је и противника који су сматрали да би музика тиме пропадала. Прве електричне гитаре свирале су се у кантри, џез и блуз музици.
Око 1923. године је Лојд Лоар (Lloyd Loar) експериментисао са електромагнетним конверторима. Направио је сензор који је примао вибрације тела гитаре и претварао у електричне сигнале.[7] Пошто су сензори били прилично непрактични, тај систем није имао велики комерцијални успех.
Џорџ Бјучемп (George Beauchamp) је заједно са Адолфом Рикенбејкером (Adolph Rickenbacker) 1931. године направио звукосниматељ који је примао вибрације директно са жица гитаре.[8] Звукосниматељ је ставио на једну тзв. lapsteel или хавајску гитару. Настао је основни принцип данашњих електричних и тиме прва електрична гитара.[9][10] Патент за гитару која је названа frying pan (на српском: тигањ за печење), послат је 1932 у Вашингтон на оверу. У Вашингтону су били скептични према новој гитари, и кад је 1937 стигла овера, други произвођачи већ су имали своје моделе електричних гитара, тако да патентирање најзад није ништа помогло.[11][12][13][14]
Прва регуларна серијска електрична гитара била је ЕС-150 (ES-150) из 1936. године од фирме Гибсон. ЕС-150 била је намењена као џез-гитара. ЕС је стајало electric spanish, мање због класичне „шпанске“ гитаре него због начина рукохвата насупрот хавајским гитарама као што је била гитара од Бјучемпа и Рикенбејкера. 150 је стајало за ондашњу званичну продајну цену од 150 америчких долара.
Следећи корак био је the Log (на српском: пањ) из 1941. године од Лес Пола. Лес Пол је узео акустичну гитару, исекао је у средини и ту убацио електромагнетни конвертор. Тиме су знатно редуковане реакције вибрација електричних гитара. Овим се створио правац тзв. solidbody-гитарама, тј. гитаре са једним телом.
Прву електричну гитару са једним или масивним телом (solidbody) направили су 1948. године Пол Бигсби (Paul Bigsby) и кантри музичар Мерл Трејвис (Merle Travis). Ова гитара у разним варијантама продавала се до раних 1960-их.
На основи гитаре од Бигсбија и Трејвиса је Лео Фендер 1950. године направио своју esquire-гитару, коју ће нешто касније да преименује у телекастер. Телекастерка је прва електрична гитара која је ушла у масовну производњу. Телекастерку следе Лес Пол од Гибсона из 1952. године и стратокастерка из 1954. године, са којима коначно почиње ера електричних гитара .
^Wheelwright, Lynn; Carter, Walter (28 April 2010). [1]. Vintage Guitar. Retrieved 10 July 2014.
^Center, Lemelson. „Invention: Electric Guitar”. www.invention.si.edu. Lemelson Center for the Study of Invention and Innovation. Архивирано из оригинала 24. 8. 2018. г. Приступљено 21. 7. 2018.
^Wheeler, Tom (1978). The Guitar Book: A Handbook for Electric & Acoustic Guitarists. Harpercollins. стр. 153. ISBN0-06-014579-X.
Broadbent, Peter (1997). Charlie Christian: Solo Flight – The Seminal Electric Guitarist. Ashley Mark Publishing Company. ISBN1-872639-56-9.
Achard, Ken (1990). The History and Development of the American Guitar. Bold Strummer. ISBN9780933224186.
Bishop, Ian Courtney (1990) [1977]. The Gibson Guitar: From 1950, Volume 1. Bold Strummer Guitar Series. The Bold Strummer. ISBN0-933224-46-X. Приступљено 2012-12-22. „The Les Paul Custom... was equipped with a single coil black covered Les Paul Special pickup in the treble position and a very distinctive Alnico pickup with six oblong pole pieces in the bass position.”
„Invention: Electric Guitar”. www.invention.si.edu. Lemelson Center for the Study of Invention and Innovation. Архивирано из оригинала 24. 8. 2018. г. Приступљено 21. 7. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Lawing, A Scott. „How Does a Pickup Really Work?”. Lawing Musical Products. Dr A. Scott Lawing. Приступљено 2. 1. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
ON! The Beginnings of Electric Sound Generation – an exhibit at the Museum of Making Music, National Association of Music Merchants, Carlsbad, CA – some of the earliest electric guitars and their history, from the collection of Lynn Wheelwright and others
