Између 1977. и 1987. године Мозиз је победио у непрекидном низу на 107 узастопних финалних такмичења, те, у склопу тога, у том периоду, на 122 узастопне трке није доживио пораз. Четири пута је постављао светски рекорд на 400 m препоне, последњи пута 1983. године, у Кобленцу, Немачка, а с тим, сада бившим светским рекордом, и данас држи други резултат свих времена у тој дисциплини. Први је увео технику трчања с 13 корака између високих препона, с 12 корака између појединих препона. Због тих својих успеха, али и трага који је оставио у светској атлетици, с правом се сматра не само највећим препонским тркачем у историји атлетике, него и једним од највећих атлетичара у историји.[1]
Идуће, 1977. године, одмах почетком сезоне, 11. јуна, у Вествуду, у Калифорнији, је поново поставио светски рекорд на 400 m са препонама у времену 47,45 s. Међутим, 26. августа, Мозиз је изгубио своју прву трку откада се појавио на међународној сцени, и то од немачког препонаша Харалда Шмида. Овај пораз коштао је Мозиза (неслужбене) титуле атлетичара с највећим непрекидним низом финалних победа. Сакупивши 107 победа у каријери заузима друго место, иза свог сународника, бацача кугле Перија О'Брајена, који има низ од 116 узастопних финалних победа. Крајем те сезоне је победио и на Првом светском купу у атлетици у Диселдорфу.
Године 1978. Мозиз је победио на свим атлетским митинзима на којима је наступио. Идуће године је поново тријумфовао на Другом светском купу, у Монтреалу.
Међутим, председник САД Џими Картер је наредио бојкот Олимпијских игара у Москви 1980 и Мозиз је изгубио прилику да понови успех из 1976.[4] На Играма у Москви, у дисциплини 400 m са препонама је победио источнонемачки атлетичар Волкер Бек. Мозиз је 3. јул а 1980. године у Милану поправио свој светски рекорд на 47,13 s.
Године 1981. је по трећи пут тријумфовао на Светском атлетском купу у Риму. Године 1982. и 1983. су врхунац каријере Едвина Мозиза.
На Играма у Лос Анђелесуе1984. године Мозизу је припала част да изговори Олимпијску заклетву на отварању Олимпијских игара.[5] Мозиз је у трци на 400 m са препонама узео своје друго олимпијско злато. Највећи конкуренти у то време Дени Харис и Немац Харалд Шмид освајају сребро и бронзу.
Идуће две године Мозиз побеђује на свим митинзима, а 1987. године Дени Харис, 4. јуна, у Мадриду је победио Мозиза и прекинуо његов низ који је трајао тачно 9 година, 9 месеци и 9 дана. Међутим, на Другом светском првенству у атлетици, те године у Риму, Мозиз је освајио своју другу титулу светског првака, две стотинке испред Хариса и Шмида.
На олимпијским играма у Сеулу 1988. године, Едвин Мозиз је поново био фаворит у својој дисциплини, претходно поновно победивши на америчким квалификацијама. Међутим, Андре Филипс, Мозизов земљак који је редовно губио од њега, као и СенегалацАмаду Дија Ба, су победили Мозиза који је освојио бронзу.
Награде и признања
Мозиз је први добитник тада новоустановљене награде америчке атлетске федерације „Џеси Овенс“ 1981, затим награде „Џејмс Е. Саливен“ као најбољи аматерски атлетичар у САД 1983. У избору Еј-Би-Сија за најбољег спортисту 1984. освојио је прво место, као и у избору магазина „Спортс Илустрејтед“.[1] Године 1984, његов родни град Дејтон преименовао је Вест Мајами булевар и Санрајз авенију у Булевар Едвина К. Мозиза. Године 1999, Мозиз је био на 47. месту на ESPN-овом списку 50 најбољих спортиста века.[6]
Приликом установљења нове престижне спортске награде Laureus World Sports Academy, 2000. године Савет ове институције изабрао је Мозиза за свог првог председника.
Реформе подобности
Године 1979, Мозиз је узео одсуство са свог посла у Џенерал Динамиксу да би се посветио трчању са пуним радним временом. У наредне две године имао је кључну улогу у реформи међународних и олимпијских правила о подобности. На његов наговор, основан је програм Поверилачког фонда за спортисте како би се спортистима омогућило да имају користи од државних или приватних стипендија, директних плаћања и новца од комерцијалне подршке, а да притом не угрозе своје квалификације за Олимпијске игре. Мозиз је представио план Хуану Антонију Самарану, председнику Међународног олимпијског комитета, и концепт је ратификован 1981. Овај фонд је основа многих програма издржавања, стипендија и корпоративне подршке олимпијских спортиста, укључујући прогреме директне помоћи спортистима Олимпијског комитета Сједињених Држава.
Тестирање на дрогу
Као спортски администратор, Мозиз је учествовао у развоју бројних политика за борбу против дроге и помогао је атлетичарској заједници да развије један од најстрожих система насумичног тестирања на дроге у спорту. У децембру 1988. дизајнирао је и креирао први програм тестирања дрога у аматерском спорту насумичним избором ван такмичења. Више деценија, Мозиз је био лидер у стварању структуре и протокола који су значајно смањили употребу илегалних лекова који побољшавају перформансе у атлетици.[7]
Мозиз (четврти с лева) стајао је поред Дејлија Томпсона на Лауреусовом дану 2006. одржаном у Хам Поло клубу у Лондону.
Од избора 2000. године, Мозиз је био председник Светске спортске академије Лауреус, која настоји „да промовише и повећа учешће у спорту на свим нивоима, као и да промовише коришћење спорта као алата за друштвене промене широм света“.[9] Неколико десетина спортиста олимпијских и светских шампиона, преко Фондације Лауреус спортови за добро, ради на помоћи младима у неповољном положају широм света.
У мају 2009, године, Универзитет Масачусетса у Бостону доделио је Мозизу почасни докторат за његове напоре да одржи интегритет олимпијских спортова и за његову употребу спорта као алата за позитивне друштвене промене.
Од 1986. до 1988. године, још увек у врхунцу своје тркачке каријере, патио је од недијагнозиране руптуре диска, откривене магнетном резонанцом годинама касније.[12]
Мозиз има једног сина Џулијана, одбојкаша, рођеног 29. августа 1995. године у јужној Калифорнији.[12] Он се оженио Мирелом Борд 1982. године; развели су се 1992. године.[13][12] Мозиз се оженио са Мишел Мозиз у фебруару 2007; она је поднела захтев за развод 2016. године.[14]
Године 2017, Мозиз је претрпео две трауматске повреде мозга у року од неколико месеци, али се опоравио тако поново може да хода.[12]
^Caroccioli, Tom; Caroccioli, Jerry (2008). Boycott: Stolen Dreams of the 1980 Moscow Olympic Games. Highland Park, IL: New Chapter Press. стр. 243—253. ISBN978-0942257403.
