Драјзе пушка иглењача (енгл.Dreyse needle-gun), спорометна пушка острагуша из 19. века.[1] Конструисана 1838, била је то прва модерна пушка са обртно-чепним затварачем, и прва острагуша која је ушла у масовну употребу у пруској војсци (1841).[2]
Еволуција
До почетка 19. века све пушке биле су спредњаче глатких цеви (мускете), а опаљиване су табаном на кремен. У првој половини 19. века прецизност гађања повећана је нарезивањем (жлебљењем) цеви (од 1828), а сигурност опаљивања повећана је табаном на капислу (од 1840). Тако су настале тзв. пушке жлебуше.[1]
Након жлебуша спредњача развијене су жлебуше острагуше, чије се цеви пуне кроз отвор на задњем крају цеви који се заптива затварачем.[1]
Прве острагуше биле су једнометне (без магацина): пуниле су се сједињеним метком у папирној чахури, метак по метак, и постизале су брзину гађања од 2-3 метка у минуту. За разлику од спредњача, могле су се употребљавати и из лежећег или клечећег става, па се стрелац могао боље користити земљиштем. Метак се опаљивао ударом игле затварача у капислу - пушке иглењаче. Затварач пушке био је уздужно ваљкаст и имао је дугу иглу која је пробијала картонску чахуру и барутно пуњење, и ударала у капислу на постољу зрна. Такве су биле пруска Драјзе М. 1841 (калибра 15,43 mm), америчка Ланкастер М. 1854, француска Шаспо М. 1867, италијанска Каркано М. 1867, руска Карле М. 1856/68.[1]
Карактеристике
Немачки пушкар Јохан Николас Драјзе конструисао је 1838. прву модерну пушку острагушу која је ушла у масовну употребу - такозвану иглењачу. Драјзе је усавршио идеју Швајцарца Самуела Паулија, који је направио сједињени метак (зрно и барутно пуњење) у папирној чахури, којој је додао месингано дно са капислом, и конструисао пушку острагушу са преклапајућим затварачем, у чијем се телу налазила игла са опругом за опаљење метка ударом у капислу. Користећи се идејом опаљења сједињеног метка са капислом ударном иглом, Драјзе је 1838. конструисао острагушу са цилиндричним клизећим затварачем, који се ручицом покретао у сандуку[а] у правцу осе цеви (напред и назад[б]) и као чеп затварао цев (отуда каснији назив чепни затварач). Брављење (чврсто спајање са сандуком) вршило се окретањем тела затварача удесно за четвртину круга. Делови за опаљивање (игла и опруга) били су у телу затварача. Опруга ударне игле аутоматски се запињала при затварању затварача.[2] Цев пушке је имала 4 жлеба, а избацивала је зрно тежине 21 грам.[1]
У борби
Пруси су у рату 1866. нанели велике губитке Аустријанцима и због тога што је њихова пушка Драјзе брже (3—4 пута) гађала од аустријске спредњаче Лоренц. После тог рата све су земље преправиле спредњаче у острагуше, али проблем заптивања цеви још није био сасвим решен, јер су барутни гасови продирали поред картонске чахуре и изазивали корозију, нарочито ударне игле, која се брзо трошила и морала мењати. Тај недостатак уочен је нарочито у француско-пруском рату 1870-1871, па Немци одмах затим усвајају пушку Маузер М. 1871 која је имала мањи калибар (11 мм), побољшан затварач, краћу ударну иглу и металну чахуру (с капислом у дну).[1]
