Дамасковска афера

Јеврејски затвореник који припрема своју одбрану, фратар удаљен пред вратима. Слика Морица Даниела Опенхајма.

Дамасковска афера из 1840. године се односи на хапшење неколико утицајних чланова јеврејског друштва у Дамаску, оптужених да су убили хришћанског монаха Томаса, и његовог слугу, да би користили њихову крв за прављење јеврејског јела маце. Оптужени су били испитивани и затворени.[1] Египћански гувернер их је мучио и извукао из њих признање за убиство. Након инцидента, насиље над јеврејским становништвом од стране хришћана и муслимана се повећало. Афера је стекла интернационалну пажњу. У новембру 1840. године, османски султан Абдулмеџид II је издао ферман, где је затворенике ослободио од оптужбе крвне клевете.[2]

Нестанак и оптужба

Дана 5. фебруара 1840. године, италијански фратар, отац Томас, са острва Сардиније, и његов муслимански слуга, Ибрахим Амрах, нестали су у Дамаску. Након нестанка, јеврејско друштво је било оптужено од стране хришћана за убиства и за крвну клевету. Оптужбе крвне клевете су биле честе у средњовековној Европи.[3]

Неколико утицајних Јевреја је ухапшено и мучено. Јеврејски берберин Негрин је рекао прогонитељима да је он, заједно са седам осталих Јевреја (са неколико чланова утицајне Фархи породице), убио фратра Томаса оне ноћи када је нестао. Ови мушкарци су били мучени и пет од седам их је признало.[4] Иако се не зна тачно колико, неки затвореници су убијени док су мучени. Када су пронађене кости у јеврејском крају, насиље према Јеврејима се нагло повећало. Више њих је ухапшено под оптужбом да су учествовали у убиству оца Томаса.[2][5]

Према Јеврејској енциклопедији (1901-06), синагога у Џобару је уништена од стране руље након оптужби за крвну клевету.[6]

Јевреји у Сирији након инцидента

Када је Сирија пала поново под османску власт, султан Абдулмеџид је издао ферман, којим је укинуо крвне клевете у Дамаску. У ферману пише да је крвна клевета само клевета против Јевреја и забранио је широм османског царства.[2] Део фермана, између осталог, говори:[7]

Дамасковска афера је пример тензија које су постојале између јеврејске и хришћанске популације у Сирији. Током периода танзиматских реформи, јеврејско-муслимански односи су били много бољи од хришћанско-муслиманских. Иако су постојали неки антисемитски инциденти касније, много више конфликата се дешавало између хришћана и муслимана. Јевреји су могли да рачунају на добру вољу Османлија, и све већу подршку Британије, Пруске и Аустрије.

Референце

  1. ^ Parfitt, Tudor (1985), 'The Year of the Pride of Israel: Montefiore and the blood libel of 1840'. in: Lipman, Sonia and Lipman, V.D., (eds.), The Century of Moses Montefiore, Oxford: Oxford University Press, pp.131-148.
  2. ^ а б в Ma'oz, Moshe (2010), “Damascus Affair (1840)”. Encyclopedia of Jews in the Islamic World, Leiden: Brill.
  3. ^ „Anti-Judaism/Antisemitism/Anti-Zionism”. Encyclopedia of Jews in the Islamic World. Приступљено 2021-08-06. 
  4. ^ „The Damascus Blood Libel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 2021-08-06. 
  5. ^ Chapter 7. The Damascus Affair, Harvard University Press, 2010-12-31, стр. 133—157, ISBN 978-0-674-05644-2, Приступљено 2021-08-06 
  6. ^ „DAMASCUS AFFAIR - JewishEncyclopedia.com”. www.jewishencyclopedia.com. Приступљено 2021-08-06. 
  7. ^ Levinsohn, Isaac Baer (1841), Éfés dammîm: a series of conversations at Jerusalem between a patriarch of the Greek Church and a chief rabbi of the Jews, concerning the malicious charge against the Jews of using Christian blood, London: Longman, Brown, Green, and Longmans. p.14. ISBN 1177904624.