Григорије Лазић (Черевић код Беочина, 7. децембар 1796 — Сремски Карловци, 27. децембар 1842) био је српски професор, природњак и филолог.
Биографија
Образовање
Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу похађао је у Черевићу и Сремским Карловцима, а немачки језик у Футогу. Као питомац Благодејанија завршио је гимназију (1809—1815), а потом богословију у Карловцима. Затим студира филозофију[1] (1817-1819) у Јегри (Егеру), захваљујући финансијској помоћи породице Рогулић из Ирига.[2]
Професор гимназије
По повратку у Карловце постао је учитељ у основној школи (1819—1820), а затим је постављен за професора у гимназији (1821—1842). Предавао је природне науке, ботанику, физику, математику и хуманиора, био је професор Бранку Радичевићу и Теодору Павловићу. За надзорника основних школа у Карловцима именован је 1825. године.[2]
Природњак
Саставио је прву српску ботаничку терминологију, а као уважени ботаничар-систематичар изабран је за члана Краљевског ботаничког друштва у Регензбургу. Водио је преписку са Андрејем Волнијем, ранијим професором и директором Карловачке гимназије, такође ботаничарем. Написао је и први уџбеник из физике на српском језику - Кратко руководство к физики (1822).[1]
Књижевни рад
Бавио се и превођењем са латинског, састављањем речника, писањем песама и беседа. Две књиге му је постхумно штампало Друштво српске словесности. У рукопису су му остале аутобиографске белешке на немачком, као и више надгробних беседа. Своју библиотеку завештао је Библиотеци Карловачке гимназије.
Био је близак пријатељ Петра Јовановића, београдског митрополита.[2]
Његов син је Стеван Лазић, а унук Глигорије Лазић.
Избор из библиографије
Превод
Референце
- ^ а б Петровић, Коста (1991). Историја Карловачке гимназије. Нови Сад: Матица српска. стр. 164—166.
- ^ а б в Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 519—520.
