Војислав Јанковић

Војислав Јанковић
Лични подаци
Датум рођења1877.
Место рођењаЉутице (Пожега), Кнежевина Србија
Датум смрти15. новембар 1912.(1912-11-15) (34/35 год.)
Место смртиЉум Кула, Скадарски вилајет, Османско царство
Уметнички рад
ПољеКлесарство
ПравацКаменорезаштво западне Србије

Војислав Јанковић (1877−1912) био је каменорезац из села Љутице (Општина Пожега), најстарији син родоначелника народног каменореза на простору јужне подгорине Маљена, Вељка Јанковића.[1]

Живот

Споменик каменоресцу Вељку Јанковићу и његовим синовима

Војислав Јанковић био је најстарији син Вељка и Јерине. Имао је четворицу браће – Павла (који се такође бавио каменорезом), Момчила, Стојана и Радосава. Сви су страдали у Балканским и Првом светском рату. Почетком 1915. године, преминуо је и отац Вељко.[1][2]

Војислав је био ожењен и имао два сина. Као војник 4. чете 2. батаљона Х пука учествовао је у Балканском рату. Према епитафу на мермерном обелиску на Јанковића гробљу у Љутицама, умро је војној болници код Љум Куле у Албанији 15. новембра 1912. године.[а]

Споменик Вељку Јанковићу (†1915) и синовима Војиславу (†1912), Павлу (†1915), Момчилу (†1913) и Стојану (†1915) (Љутице, Јанковића гробље)

Овде почива тело
ВЕЉКА ЈАНКОВИЋА
бившег каменоресца из Љутица
(...)
и сина му
ВОЈИСЛАВА ЈАНКОВИЋА
[борца] 4 чете 2 баталиона Х пука.
Живијо 35 год.
а умро код Љум Куле
у болници 15. новембра 1912.
Спомен подигоше жена Станимирка
и синови Живота и Љубиша:[б]

Дело

Војислав Јанковић клесарио је заједно са оцем. Када је стасао за рад, придружио им се млађи брат Павле.[1] Војислав је страдао 1912. године. До краја 1915. нико од пунолетних мушких глава у домаћинству Јанковића више није био жив.[1]

Ипак, каменорезачка „врежа” Јанковића није се прекинула. Споменике је наставио да израђује Војислављев најстарији син Љубиша, а након њега и унук Веселин.[1]

Напомене

  1. ^ Текст преписан са споменика.
  2. ^ Текст преписан са споменика.

Извори

  1. ^ а б в г д Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
  2. ^ Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0. 

Литература

  • Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
  • Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2. 
  • Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.