Воспитатељ женски (оригинални наслов: Воспитатель женскіӣ) је први женски часопис објављен у Србији. Покренуо га је 1847. године Матија Бан, српски професор, политичар и дипломата, који је у то време био васпитач деце кнеза Александра Карађорђевића. Објављено је само три броја пре него што је престао са излажењем.
Историја
Илустрација у другом броју часописа, који доноси животопис Елизабете, војвоткиње ОрлеанскеИлустрација у другом броју часописа, који доноси животопис пољске кнегиње ЛибушеИлустрација у трећем броју часописа, који доноси животопис руске кнегиње Олге
Први женски часопис у Србији - Воспитатељ женски, покренуо је Матија Бан, васпитач деце кнеза Александра Карађорђевића, 1847. године. Био је намењен „красном полу јужнословенских народа". Намера издавача је била да утиче на просвећивање српских жена и на подизање њихове културе. Колико је познато, изашле су три свеске овог часописа. Идеје које је Бан заступао о женама биле су за тадашње српско друштво врло револуционарне, часопис је штампан на народном језику, па је једна од предтпоставки да је због тога било забрањено његово излажење.[1] Међутим, Воспитатељ женски дочекан је у Кнежевини Србији са великим интересовањем. Претплатници су били и мушкарци и жене, а читаоци су Бану слали бројна питања о темама које их интересују. Зато је друга претпоставка да је излажење овог часописа прекинула Мађарска револуција, која је избила 1848. године, убрзо након покретања часописа.
У прилог овом другом мишљењу иде и чланак у листу Подунавка, који је излазио недељно од 1843. до 1848. као додатак “Српских Новина” и доносио чланке и прилоге из језика и књижевности, као и разноврсне кратке вести.[2] Чланак је у броју 45, од 14. новембра 1847. године, објавио Дубровчанин Петар Мариновић, учитељ у Ужицу, под насловом „Поздрав Воспитатељу женском”.[3][4]
Занимљиво је да је први часопис намењен женама у Србији, Воспитатељ женски, почео да излази готово два века пошто је у Британији објављен први такав часопис.[5]
Часопис је писан славеносрпским језиком, који је облик српског језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века међу образованим слојевима српске грађанске класе. Писан је славеносрпском (предвуковском или нереформисаном) ћирилицом.[6]
Садржи књижевне, али и едукативне прилоге, какви су поуке из медицине, текстови о васпитању и нези деце, вођењу домаћинства. Такође су заступљене и теме из области етике, науке, историје, географије, али и вести о акцијама жена у свету, положају жене у словенским земљама и друго.[1]
Часопис није био илустрован, изузев једне илустрације на полеђини корица, која је пратила неки од прилога.
Рубрике
Први део - Забавник доноси једно књижевно дело и обраду истог, животопис славних жена, збирку знаменитих словенских жена и мешанија, односно чланке о народним обичајима, митологији, анегдотама из живота познатих и сличне занимљивости.
Други део - Поученија домаћа доноси рубрике: Правонаравије (или васпитање), Учтивост (или бонтон), Домовство (или домаћинство), Лекарство домаће, рубрику о васпитању деце и др.
Трећи део - Књижевност славјанска доноси чланке о словенској и јужнословенској књижевности.
Четврти део - науке доноси чланке о историји, географији и другим наукам.
Рубрика Поученија домаћа наставила је свој живот у часопису Домаћица,[4] првом женском часопису који је у Србији излазио континуирано и то све до Другог светског рата, а почео је да излази 1879. године.[7]
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
