Рођена је 1. маја 1897. године у селу Багрдану, код Јагодине.[1]
Била је удата за Милана Милосављевића, железничара, са којим је имала петоро деце. Године 1921. породица се преселила у Београд, где је њен супруг Милан добио службу железничара, а касније постао возовођа. Становали су на Сењаку.[1]
Током студија њено двоје најстарије деце — ћерка Љубинка Буба, студенткиња технике и син Јован Јоца, студент медицине су се прикључили револцуионарном студентском покрету. Преко њих, Вида је добила прва сазнања о револцуционарном радничком покрету и марксизму.[1]
После смрти супруга, Вида се са троје млађе деце преселила у Јагодину, 1938. године. Свесрдно је помагала раднички покрет и рад илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јуна 1941. године постала је члан КПЈ.[2]
Након окупације Југославије, 1941. године Вида је активно учествовала у помоћи око орагнизовања устанка. Њена кућа у Јагодини била је пункт КПЈ и преко ње је одржавана веза са партизанским одредом. Августа 1941. године погинуо је њен најстарији син Јован, а пошто је претила опасност да буде ухапшена, истог дана је отишла у партизане у Беличку партизански чету.[1]
После Прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. године са главнином партизанских снага се повукла у Санџак, а потом прешла у Босну. Марта 1942. године постаје борац Треће поморавске чете Трећег шумадијског батаљона Друге пролетерске ударне бригаде. Током боравка у на ослобођеној територији Босанске крајине обављала је разне политичке дужности. Касније је била политички комесар помоћних одељења при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Учествовала је у борбама током битака на Неретви и Сутјесци, 1943. године.[1]
У јесен 1944. године са Првом пролетерском дивизијом се вратила у Србију, где је политички радила са женама у Горњем Милановцу, а потом у Јагодини. После ослобођења Југославије, активно је радила у Антифашистичком фронту жена (АФЖ). Била је председница првог Окружног одбора АФЖ у Јагодини, као и члан Народноослободилачког одбора за Белички срез.[1]
Носилац је Партизанске споменице 1941,[1] а Орденом братства и јединства првог реда одликована је 29. јануара 1945. године.
Породица
Љубинка Милосављевић (лево) и Јудита Аларгић, 1943. године.
Четворо од петоро њене деце били су учесници Народноослободилачког рата.
Старији син Јован Јоца (1919—1941), био је члан Окружног комитета КПЈ за Јагодину и погинуо је 8. августа 1941. године. Његова супруга Радмила Трифуновић (1919—1943), погинула је маја 1943. године у околини Петровца на Млави. Обоје су проглашени за народне хероје. Иза њих је остала ћеркица Стојанка, рођена маја 1941. године.[3]
Млађи син Петар Перица Милосављевић (1925—1942), био је борац Ужичког батаљона Друге пролетерске ударне бригаде и погинуо је септембра 1942. године у борбама са четницима на Мањачи.[1]
Старија ћерка Љубинка (1917), била је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију од 1940. године. У току НОР-а се налазила на дужностима члана Политодјела Друге пролетерске ударне бригаде, а касније је радила као политички радник и члан ЦК СКОЈ-а. После ослобођења је била друштвено-политичка радница СР Србије. Носилац је Партизанске споменице 1941.[1]
Млађа ћерка Зорица (1927), била је партизански курир у пожаревачком крају, а крајем 1941. су је заробили четници и предали полицији и потом је била у логору на Бањици. После пуштања из логора, маја 1943. са групом истакутих партијских радника напустила је Београд и пребацила се у Босну у Врховни штаб. Политички је деловала на ослобођеној територији Босанске крајине. После ослобођења је била друштвено-политичка радница СР Србије. Носилац је Партизанске споменице 1941.[1]
