Овај чланак је део пројекта семинарских радова „Вики гимназијалац” у Рачунарској гимназији „Смарт” у Новом Саду. Датум уноса: новембар 2020 — јануар 2021. Ова група ученика уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању.

Вече на шкољу^[1] Алексе Шантића песма је социјалне тематике. У њој су у неколико слика приказане муке осиромашених, израбљиваних људи с којима је Шантић дубоко саосећао. Приказ социјалне неправде једна је од главних тема Шантићевих песама, а то је идеја и ове песме. Песник користи мотиве свакодневних, радничких људи како би показао патњу свога народа. Тако и овде за главни мотив има убоги пук, а судећи по месту радње, који нам се открива већ у наслову, наслућујемо да су то рибари и уморни сељаци који преживљавају тешким мукама свог физичког рада. Место радње већ је у првој строфи дефинисано као острво и то оно каменито, што видимо у стиху где се спомињу црне хриди (мање острво, морски гребен).

На први, поглед тема дела Вече на шкољу^[2] изгледа врло једноставно, али је заправо изузетно комплексна. Основна идеја песме јесте опис природе, онако како је види песник, али је тема заправо много шира и комплекснија. Вече на шкољу носи песничку идеју о уклетости човекове судбине и емоцију неверице. У оригиналу преносимо тумачење песме: Песма Вече на шкољу садржи двоструку идеју и двоструку емоцију: идеју и емоцију песникову и идеју и емоцију убогог пука. Песник је хтео да наслика беду убогог пука и његово обраћање Богу који му не може помоћи^[3]. Убоги пук иште од Бога (излаз из мука); пука. Песник осећа несрећу убогог пука, више него и сам пук, јер зна да је Бог „мртав”.

Песма је ослоњена на два значајна мотива: то је мотив са мора, и социјални мотив. По овоме видимо да је Шантић имао за циљ да опева социјалну тематику, он је са својом инспирацијом и својом поетском мишљу хтео да искаже осећања беспомоћног покорног и убогог сељака. Слика тих сиромашних сељака који узалуд пружају руке ка Богу и слика равнодушности тог Бога према њиховим молбама, уоквирена сликом величанствене лепоте природе која врши своје хармонијско смењивање дана и ноћи и не знајући и не марећи ни за људе ни за њихове патње-та слика изражава једно осећање дубоке апатије пред уклетошћу човекове судбине.

Основна порука ове песме је трагична позиција убогог пука, сиромашних сељака, који целог живота раде и неправедно остају ненаграђени за тај рад. Овде је веома битно како песник види Бога и Његову природу. Живковић каже да је Бог равнодушан према патњама људи, а како изгледа то је и основна идеја песме. Убоги пук моли а Бог ћути не одговарајући на њихове молитве. Он их не чује или не жели да их чује, па је због тога Бог у овој песми, не само немилостив него пре свега и изнад свега, неправедан.

Алекса Шантић^{[4] [5]} песник и музички аматер (Мостар, 25. мај 1868 - 2. фебруар 1924). У теорију музике и дириговање упознао га је Р. Замрзла, хоровођа у Мостару. Шантић је био веома активан у Српском певачком друштву Гусле, као певач, организатор и хоровођа. Оставио је дела за хор (обраде народних песама и оригиналне световне и црквене композиције). Шантићева музикалност огледала се у музикалности многих његових стихова који су више пута привлачили југословенске композиторе.

Пучина плава

Спава,

Прохладни пада мрак.

Врх хриди црне

Трне

Задњи румени зрак.

И јеца звоно

Боно,

По кршу дршће звук;

С уздахом туге

Дуге

Убоги моли пук.

Клече мршаве

Главе

Пред ликом бога свог —

Ишту. Ал’ тамо,

Само

Ћути распети бог.

И сан све ближе

Стиже,

Прохладни пада мрак,

Врх хриди црне

Трне

Задњи румени зрак.^[6]