Вено Тауфер

Вено Тауфер
Тауфер на фотографији Мирана Хладника из 2012. године
Лични подаци
Пуно имеВенчеслав Вено Тауфер
Датум рођења(1933-02-19)19. фебруар 1933.
Место рођењаЉубљана, Краљевина Југославија
Датум смрти20. мај 2023.(2023-05-20) (90 год.)
Место смртиТополшица, Словенија
Књижевни рад
Најважнија делаСвирач пред паклом
Оловне звезде
Песмарица употребљених речи
Писмо у боци
НаградеНаграда Бранко Миљковић

Вено Тауфер (пуно име словен. Venčeslav Veno Taufer; Љубљана, 19. фебруар 1933 — Тополшица, 20. мај 2023) био је словеначки песник, есејиста, драмски писац и књижевни преводилац.[1]

Биографија

Средњу школу и студиј компаративне књижевности завршио 1960. на Филозофском факултету у Љубљани. Био је уредник Ревије 57 док није цензурисана 1959. године и припадао истоименој Групи 57. Радио је у словеначкој телевизији а после и у словеначкој редакцији BBC-а у Лондону.

Зачетник је словеначког модернистичког песништва, заједно са Данетом Зајцем и Грегором Стрнишом, деконструише сонетну форму и традиционални лирски језик (Оловне звезде – Свинчене звезде, 1958; Заробљеник слободе – Јетник простости, 1963; Вежбе и задаће – Ваје ин налоге, 1969; Песмарица употребљених речи – Песмарица рабљених бесед, 1975; Равнање чавала и друге пјесме – Равнање жебљев ин друге песми, 1979; Терцине за улупану трубу – Терцине за обтолчено тробенто, 1985). Пише и драме (Прометеј или Тема у зеници сунца – Прометеј али Тема в зеници сонца, 1968; Одисеј и син или Свет и дом – Одисеј и син али Свет ин дом, 1990), критике и есеје (На лондонском позоришном меридијану – Об лондонскем гледалишкем полдневнику, 1970; Авангардно и експериментално позориште – Авантгардна ин експериментална гледалишча, 1975; Рубом позорнице – Одром об роб, 1977).[2]

Један од оснивача књижевног фестивала Виленица, осамдесетих година прошлог века. Био је и саветник министра за културу Словеније и председник Друштва Писаца Словеније, чији је почасни председник постао 2017. године.[3]

Преводи с енглеског (Елиот, Јејтс, Менли Хопкинс, Волас Стивенс) и јужнословенских језика на словеначки (Ујевић, А.Б. Шимић, Парун, Павловић, Симовић, Михалић).

Објављена дела

Поезија

  • Оловне звезде – Свинчене звезде (1958)
  • Заробљеник слободе – Јетник простости (1963)
  • Вежбе и задаће – Ваје ин налоге (1969)
  • Песмарица употребљених речи – Песмарица рабљених бесед (1975)
  • Равнање чавала и друге пјесме – Равнање жебљев ин друге песми (1979)
  • Терцине за улупану трубу – Терцине за обтолчено тробенто (1985)
  • Свирач пред паклом (1985)
  • Водолија – Водењаки(1986, 2014)
  • Оде – Ше оде(1996)
  • Козми – Косми(2000)
  • Ротације: Други Сонети (и Сонет Слобода: Есеј) – Ротитве : друго сонетје (ин Сонетна свобода сонета : есеј) (2003)
  • Писмо у боци – Писмо в стекленици(2006)
  • Коментари Телемаха (прикупљене колекције 1958-2006 са додатком нових песама 2009-2016)– Телемахови коментарји (збране збирке 1958-2006 з додатком нових песми (2016)

Драме

  • Прометеј или Тема у зеници сунца – Прометеј али Тема в зеници сонца (1964)
  • Одисеј и син или Свет и дом – Одисеј и син али Свет ин дом (1990)

Критике и есеји

  • На лондонском позоришном меридијану – Об лондонскем гледалишкем полдневнику (1970)
  • Авангардно и експериментално позориште – Авантгардна ин експериментална гледалишча (1975)
  • Рубом позорнице – Одром об роб (1977)
  • Звечање ланаца – Звенчање вериг (2004)

Награде и признања

  • Награда Прешерновог фонда (1974)
  • Совретова (1976)
  • Награда Бранко Миљковић 1985. (за књигу Свирач пред паклом)
  • Јенкова (1987)
  • Bethlen Gábor (1989)
  • Међународна централноевропска награда Дунав (Беч, 1995)
  • Велика Прешернова награда (1996),
  • Међународна награда Јан Смрек у Братислави (2002),
  • Златни ред за заслуге Републике Словеније (2005)
  • Жупанчичева награда за животно дело (2016)

Референце

  1. ^ „Биографија”. Poem Hunter. Приступљено 08. 12. 2018. 
  2. ^ „Биографија”. Енциклопедија. Приступљено 08. 12. 2018. 
  3. ^ „Почасни председник ДСП”. Društvo slovenskih pisateljev. Архивирано из оригинала 01. 08. 2019. г. Приступљено 08. 12. 2018. 


Вено Тауфер на Викимедијиној остави.