По будистичком схватању, медитација представија делатност којом човек настоји да превазиђе дискурзивно размишљање, да отклони или спречи неповољна стања ума, те зачне или утврди повољна.[1] Суштина будистичке медитације је у сабраности пажње и свесности, пажљивости и посматрању. Циљ медитације је "дивна тишина, мирноћа и јасноћа ума."[2]
Основни алати будистичке медитације су позитивни ментални квалитети као енергија, свесност, концентрација и разумевање.[3]
Латинска реч медитација (размишљање) се произвољно користи као обједињујући термин за будистичке технике развоја ума. У санскритским и пали изворницима се користе речи bhavana (развој, настајање) и jhāna (мотрење).[4][5][6]
Један од најпознатијих техника будистичке медитације је сабраност на дах. Састоји се у томе да човек буде свестан сваког удаха и издаха. Буда је управо ову технику препоручивао као главно средство постизање будности.[7]
Монаси, једна ствар када је негована и често практикована доноси велики плод и корист. Која је то ствар? Сабраност пажње на дах.[8]
Он сабраност на дах назива „Татагатино боравиште”, јер ју је често практиковао и после пробуђења, боравећи у изолацији, дубоко у шуми.[7]
Подсећање смрти
Будистичка медитација о смрти се односи на често подсећање, сваке вечери и зоре, на многобројне погибељи којима обилује људски живот, услед чега смрт може да наступи изненада. Монах тада мора да преиспита рђава стања у себи која није превазишао, а која би могла да изазову продужену будућу патњу у случају напрасне смрти.[1]
Сам Буда је својим монасима саветовао мотрење тела у распадању:
Гледајући тело један дан после смрти, два дана после смрти или три дана после смрти, надуто и помодрело, из којег цури гној, бачено на место за спаљивање, монах тада то тело упоређује са својим овако: ‘Заиста, и ово тело је исто по својој природи, и оно ће постати овакво и томе не може умаћи’.[9]
