Бубазлата (лат.Cetonia aurata) је инсект из редатврдокрилаца (Coleoptera) и потпородице бубазлате[1] (Cetoniinae). Одликује се карактеристичном металик-зеленом обојеношћу, која се често прелива у нијансама жуте и црвене (бакарне) боје. Често се виђа током касног пролећа и лета.
Морфологија
Тело је дужине 20 mm, металик зелене боје (али се бронзана, бакарна љубичаста, плава или сива могу преливати или бити доминантне), са скутелумом (scutellum, мала троугласта плоча између елитри и пронотума) облика латиничног "V". На елитрама постоје и неправилне, мале беле шаре. Доња страна тела је бакарне боје.[2]
Метално-зелена боја површина тела јавља се рефлексијом циркуларно поларизоване светлости, обично лево поларизоване. Када се посматрају кроз десно-циркуларни поларизатор, изгледају безбојно. Многе scarabaeidae емитују лево циркуларно поларизовану светлост.[2]
Занимљива морфолошка одлика је да по потреби савијају тарзусе (tarsae) и приљубљују их уз унутрашњост ногу по потреби (обично када се осећају угрожено).
Летење
Бубазлате припадају групи тврдокрилаца (Cetoniini) који лете са спуштеним елитрама (очврсчим првим паром крила). Мали прорез на елитрама и њихов специфичан положај омогућавају другом пару крила да се „провуче“ и помера се.[2] Лет је веома брз и гласан, па у лету подсећају на бумбаре.
Екологија
Исхрана
Адулти су фитофагни - хране се цветовима, нектаром и поленом, а наводно преферирају руже (по чему су добиле енглеско име, "Rose chafers"). Ларве су сапрофагне, тачније детритиворне - хране се биљном органском материјом у распадању.
Распрострањеност
Бубазлате живе у читавој јужној и средњој Европи, као и у јужним деловима Велике Британије.
Репродуктивни циклус
C. aurata имају двогодишњи животни циклус. Ларве су олигоподне, што је карактеристично за породицу Scarabaeidae;[3] тело им је облика слова слова „С“, веома чврсто, наборано и одлакано; имају ситне главе и ноге (3 пара). Препознатљиве су по томе што се крећу на леђима, уместо вентралном страном тела (где су им ноге). У стадијум лутке улазе током јуна или јула. Презимљавају на месту где су се храниле, што може бити у компосту, балези, трулом лишћу или дрвету, Могуће је да одређени број метаморфозира у адулте у јесен, међутим већина излази после презимљавања, у пролеће, када се и паре. После парења и полагања јаја у органску материју у распадању, адулти угибају. Ларве расту веома брзо и двапут се пресвуку до краја јесени.
Еколошка улога
Ларве бубазлата имају веома значајну улогу у екосистемима, јер као сапрофази (детритивори) разлажу биљне материје, тако их враћајући у природни циклус кружења материје. Стварају веома квалитетан компост, па се због тога називају инескатским еквивалентом кишних глиста.
У култури
У својој књизи „Синхроницитет“ (1952), швајцарски психолог Карл Густав Јунг говори о догађају - примеру синхроницитета - чији је актер и једна C. aurata: "Млада жена коју сам лечио, у критичном моменту је имала сан у коме јој је поклоњен златни скараб. Док ми је препричавала сан, седео сам леђима окренут према затвореном прозору. Одједном, иза себе сам чуо буку, попут благог куцања. Окренуо сам се и видео летећег инсекта који је ударао у прозорско окно са његове спољашње стране. Отворио сам прозор и ухватио створење у ваздуху како је улетело. Била је то обична бубазлата (Cetonia aurata), која је супротно од својих уобичајених навика очигледно осетила нагон да улети у тамну просторију, баш у том тренутку. Морам признати да ми се тако нешто није догодило ни пре, ни после."[4]
Извори
^„Cetoniidae”. BioRaS. Архивирано из оригинала 06. 03. 2018. г. Приступљено 05. 03. 2018.
