Скоро у целокупном периоду Османског царства, све до најмлађег османског доба, белопаланачка област је била управно везана за Пирот. Имајући у виду регионално-географски значај подручја, у Пироту је успостављена и административна функција, још од најстаријих времена Османске владавине — Пиротски кадилук Софијског санџака, што је умањило потребу за кретањима из Белопаланачке котлине преко простора Сићевачке клисуре и Суве планине ка Нишу.[3]
Са успостављањем нове територијалне подела пашалука, којом је белопаланачки предео у 18. веку потпао под Нишки пашалук настаје оживљавање простора средњег Понишавља услед провођења Цариградског друма преко Плоча и повезивања насеља у изворишном делу Црвене реке и осталом делу Белопаланачке котлине. Овим везама, јужним ободом Сићевачке клисуре, наведени предео је саобраћајно-економски био упућен на Ниш као значајан привредни центар.[3]
Тако је на простору некадашњег града Извор у средишту котлине, почетком 18. века највероватније по одлуци нишког или пиротског заповедник Мехмед-паше подигнуто утврђење и путна станица, „Мехмед-пашина Паланка.“ Пре Мехмед-пашине Паланке на истом месту постојала је „Муса-пашина Паланка“, а пред сам крај турске владавине „Ак Паланка“.[3]
Како Белопаланачки град по својим габаритима није био довољно велики за смештај свих становника Беле Паланке, међу којима је 85% било Турака, 1867. године, западно од града уз кулучење народа Белопаланачке котлине изфрађена је тврђава Табија (пречника 35 метара) у којој је годишње обучавано око 250 турских регрута.[1]
Изглед
Белопаланачки град грађен углавном од тесаног камена, према Ј. Мишковићу (1889) био је фортификација четвороугаоног облика, са:[1]
две дуже стране, окренуте према североистоку и југозападу (у дужину од 140 метара) ,
две краће стране, окренуте према југоистоку (у дужину од 110 метара) и северозападу (у дужину од 95 метар).
На сваком углу града била је по једна округла кула (унутрашњег полупречника 4,7 метара), а на средини сваког градског платна по једна полукружна кула (полупречника 5,3 метара). Свака кула је имала два спрата и по три прореза (шатора) са ширим отвором унутра.На последњем спрату неке куле су имале и више прозоре, нарочито према висинама одакле су биле у већој опасности. Округле куле су имале два отвора, по један до сваког платна, а полуокружне (средње) куле су имале по један улаз, све око 1 м.[1]
Дебљина зида, како кула, тако и целокупног градског ткива, износила је 1,1 м. Висина градског платна се и даље одржава на 6 до 6,4 м, а куле су и даље 1 до 2 м више.
Град је имао два улаза (капије), оба на дужим странама, и то: на југозападној страни према граду, био је улаз испод четвртасте куле, а на дужим странама, и то: на југозападној страни према граду. града, био је улаз испод четвртасте куле, а на североисточној страни између средње и угаоне куле.[1]
Стање заштите
Белопаланачки град данас је сачуван само у траговима и у таквом стању да се на основу постојећих остатака не види његова некадашња укупна димензија и изглед.[4]
^Бојанић, Д. (1995). Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша, књ. I. Ниш: Градина и Просвета.
^ абвДр Михајло Костић, Белопаланачка котлина, Друштвеногеографска проучавања, Географски институт „Јован Цвијић“, Посебна издања, књига 23, Београд 1970.
