Барске коке (лат. Rallidae) су велика породица птица из реда ждралова (лат. Gruiformes), која насељава све континенте осим Антарктика. Станишта су им углавном баре или густе шуме.[1]
Опис
Барске коке су релативно хомогена породица птица мале и средње величине, које већи део живота проводе на тлу. Дужина одраслих јединки различитих врста се креће од 12 до 63 cm, а тежина од 20 g до 3 kg. Кљунови различитих врста се значајно разликују у величини и облику.[2] Присутан је слабо изражен полни диморфизам, који се огледа у разлици у величини мужјака и женке и изгледу перја.
Летење
Крила свих барских кока су кратка и заобљена. Оне врсте које су летачице иако су слаби летачи могу дуго да лете, а многе од њих су птице селице. Због тога што су слаби летачи често се дешава да их ветар одува са курса, због чега су многе врсте населиле изолована океанска острва. У стаништима са густом вегетацијом више воле да трче него да лете. У време митарења, неке врсте нису у стању да лете.[3]
Многе врсте које насељавају изолована океанска острва су нелетачице, јер немају потребу да лете због непостојања грабљиваца и потребе за сеобом.[4][5] Ове врсте крила користе за одржавање равнотеже при трчању.[6] Губитак способности летења се чешће јавља код врста које су насељене на тропским острвима него код оних које су насељене на острвима са умереном или поларном климом.[7]
Исхрана и станиште
Барске коке се хране у мочвари
Многе врсте барских кока су сваштоједи и хране се бескичмењацима, плодовима биљака или младицама биљака, док су неке врсте претежно биљоједи.[1]
Размножавање многих врста из ове породице је недовољно проучено. Многе врсте су моногамне, али има и полигамних врста, при чему се код различитих врста јавља и полигинија и полиандрија.[8] Носе од 1 до 10 јаја, али најчешће носе од 5 до 10 јаја. Излегање пилића може да траје и неколико дана. Птићи зависе од родитеља док не добију перје, које им израсте после око месец дана после излегнућа.
Угроженост
Гуамски тркавац је једна од острвских врста коју озбиљно угрожавају уведене врсте
Многе острвске врсте које су нелетачице угрожавају уведене врсте грабљиваца. Једно од најмасовнијих изумирања врста које су изазвали људи се десило на острвима Океаније (Полинезије, Меланезије и Микронезије). Након што су људи населили острва у Океанији нестало је између 750 и 1.800 врста птица, од којих су половина биле нелетачице.[9] Неке врсте као што је Такахе (Porphyrio hochstetteri), које су биле на ивици изумирања преживеле су захваљујући активностима организација за заштиту животиња. Гуамски тркавац (Gallirallus owstoni) је био на ивици изумирања након увођења неких врста змија на острво Гуам, али је неколико преживелих јединки ухваћено и пренето у одгајивачнице где се успешно размножавају.
Неке од већих врста тркаваца људи лове и скупљају њихова јаја.[10] Вејшког тркавца (Gallirallus wakensis) су истребили јапански војници у току другог светског рата, због проблема у допремању хране на острво.[11]
Две врсте из рода Canirallus премештене су у род Mentocrex, који је заједно са родом Rallicula премештен из породице барских кока (Rallidae) у породицу Sarothruridae.
^Напомена: (3 врсте које су изумрле вероватно у праисторији)
Литература
Horsfall, Joseph A.; Robinson, Robert (2003). "Rails." In: Perrins, Christopher (ed.): "Firefly Encyclopedia of Birds.". Firefly Books.
McNab, B.K; Ellis, H.I. (2006). „Flightless rails endemic to islands have lower energy expenditures and clutch sizes than flighted rails on islands and continents”. Comparative Biochemistry and Physiology A – Molecular & Integrative Physiology. 145 (3): 295—311.
McNab, B.K. (2002). „Minimizing energy expenditure facilitates vertebrate persistence on oceanic islands”. Ecology Letters. 5: 693—704. doi:10.1046/j.1461-0248.2002.00365.x.
Slikas, B.; Olson, Storrs L.; Fleischer, R.C. (2002). „Rapid, independent evolution of flightlessness in four species of Pacific Island rails (Rallidae): an analysis based on mitochondrial sequence data”. Avian Biol. 33 (1): 5—14.
_on_nest.jpg)
