Афрички шумски слон или шумски слон (лат.Loxodonta cyclotis) је распрострањен широм Африке. Некада се сматрао истом врстом као обични афрички слон,[3] али анализе ДНК које су извршене 2010. показале су да су то заправо две различите врсте, које су се раздвојиле пре 2–7 милиона година.[4]
Разлика између ове две врсте је у томе што шумски слон не живи у саванама, него у прашумама Африке.[5][4][6]
Класификација
Анализе ДНК извршене 2010. показале су да су шумски слон и афрички савански слон (L. africana) две различите врсте, које су се раздвојиле пре 2–7 милиона година.[4]
Анализе ДНК извршене 2016. показале су да је L. cyclotis сроднији изумрлој европској врсти слона Palaeoloxodon antiquus, него L. africana.[7]
Патуљасти слон из басена Конга, који је раније сматран посебном врстом (L. pumilio) је највероватније форма шумског слона, чија је мала величина и рано сазревање последица животних услова средине коју насељава.[6]
Опис
Шумски афрички слон је мањи и тамнији од саванског афричког слона.[8] Шумски афрички слон као и азијски слон има 5 ноктију на предњим стопалима и четири на задњим, док их савански афрички слон на предњим има 4, а на задњим 3.
Мужјак афричког шумског слона ретко достиже висину већу од 2,5 m, и значајно је мањи од саванског афричког слона који обично расте више од 3 m, некад скоро 4 m. L. cyclotis тежи око 2,7 тона, а највећи забележени примерак је тежио 6 тона.[9] Патуљасти слон из басена Конга, је форма L. cyclotis, која достиже тежину од само 900 kg.[10]
Популација
Пре колонизације Африке популација шумског слона се кретала око 2 милиона јединки, док је 2015. била процењена на само 100.000 јединки, од којих је већина насељавала шуме Габона.[11] Због мале стопе наталитета, шумском слону је потребно више времена да се опорави од криволова, због тога је популација ове врсте у периоду од 2002. до 2014. смањена за 65%.[12]
^ абDebruyne, R; et al. (2003). „Status of the so-called African pygmy elephant (Loxodonta pumilio (NOACK 1906)): phylogeny of cytochrome b and mitochondrial control region sequences”. Comptes Rendus de Biologie. 326 (7): 687—69. PMID14556388.
^Callaway, E. (16. 9. 2016). „Elephant history rewritten by ancient genomes”. Nature. doi:10.1038/nature.2016.20622.
^Spinage, C. (1994). Elephants. London: T. & A. D. Poyser Ltd.