Атлантски лосос

Atlantic salmon

Рањив  (IUCN 3.1)[2] (Европа)
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Salmoniformes
Породица: Salmonidae
Род: Salmo
Врста:
S. salar
Биномно име
Salmo salar
Распрострањеност атлантског лососа на мапи света

Атлантски лосос (лат. Salmo salar) је риба сродна пастрмки, врло укусног меса, достиже дужину до 1,5 m. Млади лососи, шокани, живе у текућој води две године, a затим настављају свој живот у мору да би се после неколико година вратили у реке и узводно доспели до места мрешћења у близини извора где полажу икру у децембру. Када зрели примерци ове врсте оду назад у реку, они мењају боју и изглед. Неке популације ове рибе мигрирају само у велика језера, а читав живот проводе у слаткој воде. За разлику од пацифичког лососа, ова врста може преживети мрест и поново се вратити у море.

Њено месо сматра се врло здравим и једним од најукуснијим међу рибама. Може се наћи у бројним културама и традиционалним кухињама и на тржишту има велику цену у односу на друге рибе. Већ дуго се лови у комерцијалне сврхе, што је утицало на популацију целе врсте, такође као и уништавање станишта у неким областима. Развијене су технике узгајања ове врсте коришћењем аквакултурних метода, а тренутно се узгаја у великом броју у многим државама широм света. Иако је ово одржива алтернатива и смањује риболов на дивљу популацију атлантског лососа, наишла је на критике многих еколога.

Опис

Атлантском лососу дао је научно биномно име од стране зоолог Карл фон Лине, Salmo salar, salmo значи лосос, а salar лепер, према М. Бартону. Латински речник Ревиса и Шортска Clarendon Press, Oxford, 1879 преводи salar као својеврсну пастрмку. Ова врста у свету назива се још и сребрни и црни лосос.[3]

Атлантски лосос најкрупнија је врста у његовом роду. Након две године проведене на мору, риба има просечну дужину од 71 до 76 цм и тежину од 3,6 до 5,4 кг, а многу бити и много већи. Године 1960. у водама Шкотске ухваћен је лосос тежине 49,44 килограма, највећи забележени, док је 1925. године у водама Норвешке ухваћен најдужи атлантски лосос, а био је дужине 160,65 цм. Одрасли примерци ове врсте живе у слаткој води, имају плаве и црвене тачке. У зрелом добу ова врста поприма сребрно плави сјај. Најлакши начин да се идентификује као одрасла јединка су црне тачке претежно изнад бочне линије. Када се размножавају мужјаци попримају благо зелену или црвену боју. Атлантски лосос има јаке зубе и пераја која су црне боје.[4]

Распростањеност и станиште

Природно станиште за размножавање атлантског лососа су реке у Европи и североисточне воде Северне Америке. У Европи се атлантски лосос налази на југу Шпаније и северу Русије. Због спортског риболова неке од јужних популација у Шпанији су се смањиле. На врсту доста утичу промене у станишту слатке воде и клима. Атлантски лосос је врста рибе која воли углавном хладне воде и посебно је осетљив на промене температуре.

Реке Хусатоник и њена притока Наугатак биле су места великог дела популације атлантског лососа, који је настањивао потез одатле све до југа Атлантског океана у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, постоји запис Хенрија Хадсона из 1609. године у којем пише да је атлантски лосос настањивао само реку Хадсон.[5] Постоје фосили као докази да је ова врста настањивала обалне делове Њу Џерзија и пре око 10.000 година.[6]

У две публикације из 1988. и 1996. године Карлсон је довео у питање тврдњу да је атлантски лосос био у изобиљу у Новој Енглеској, када је клима била топлија него данас.[7] Поред тога, његов аргумент је заснован на недостатку података о костима на археолошким налазиштима у односу на друге врсте риба и тврди да су ове историјске информације можда преувеличане.[8] Карлсонова тврдња је касније оспоравана у другом раду у којем тврди да су кости ове врсте рибе ретке и да се тешко проналазе у односу на кости других риба.[6][9][10]

Популације атлантског лососа су значајно смањене у водама Сједињених Америчких Држава након масовног насељавања. Трговина крзном, сеча дрва, прављење брана и млинова, бављење пољопривредом, деградилрали су станишта слатке воде и смањили популацију северноамеричких атлантских лососа у њиховим потоцима.[11][12] Почетком 19. века станишта су још више постала угрожена, ерозија земљишта се променила, а потоци су готово нестали. Према историчару Д. В. Данфилду (1985) више од половине популације атлантског лососа нестало је у Северној Америци до 1850. године. У регији Нова Шкотска објављено је да су 31 од 33 потока који су настањивали атлантски лососи, уништени тако што су се правиле дрвне бране, што је довело до истребљења ове врсте у многим деловима Нове Шкотске.[13] Риболов на атлантског лососа постао је масован у том периоду, а комерцијални риболов успоставио се дуж обала главних речних система.[14]

Млади примерци атлантског лососа проводе четири године у реци. Када постану довољно крупни, до 15 центиметара, добијају сиве мрље и одлазе у море. Такође, они у овом добу пролазе кроз неке ендокринилошке промене како би се прилагодили разликама између станишта слатке и морске воде. Након одласка у отворени океан, атлантски лосос се храни планктонима или рибама попут харинге. Када имају годину великог раста, атлантски лососи се из мора враћају у потоке и реке. Само 5% атлантског лососа се врати у другу реку из које је потекао. Ова врста нестала је из многих река током 20. века због прекомерног риболова и уништања станишта.[15]

Екологија

Атлантски лосос започиње самостално да се храни са само неколико дана живота. Након што његово тело апсорбује жуманце он почиње са ловом.[16] Млади примерци се хране инсектима, а како сазревају и ситном рибом. Неки једу и јаја других лососа, али ипак најчешће се хране инсектима. Одрасли примерци ове врсте хране се капелинима, сребрнастим рибама које нарасту од 20 до 25 цм. Сматра се да су територијалне рибе и да могу бити агресивни једни према другима. Такође, сматра се да је атлантски лосос агресивнијих од других врста лососа.[17]

Већина атлантских лососа следи анадромско мигрирање риба, међутим одрасли се враћају због мреста у изворне потоке слатке воде где излегу јаја. Атлантском лососу није потребна слана вода, бројни примерци затворених слатководних популација широм северне хемисфере опстају и функцишу нормално, укључујући сада већ изумрлу популацију ове рибе у језеру Онтарио. Према истраживањма неки читав животни циклус проведу у сливу језера. Фаза преласка из слатководне воде у океан варира између две и осам година старости. Млади примерци у јужним рекама попут оних у Ламаншу одлазе у океан са само годину дана, док примерци из река Шкотске одлазе са четири године старости у океан. Атлантски лососи из вода Квебека, сусрећу се у океану када су стари осам година. У првој фази одрастања, атлантски лососи корисе жуманца, а након тога добијају шкрге и постају активни ловци. Након тога напуштају узгајалиште у потрази за храном и прелазе велика подручја, у потрази за пленом. Завршна фаза је прелазак за пут до Атлантског океана. Преживљавање јаја и младих примерака зависи од квалитета станишта јер су атлантски лососи осетљиви на еколошке промене.

Миграције атлантског лососа у океан, дешавају се углавном између марта и јуна. Након што напусте своје наталне токове, атлантски лососи доживљавају период брзог раста током једне до четири године живота у океану. Ова врста мигрира из својих матичних потока на подручје на континенталној плочи изнад западног дела Гренланда и за то време суочавају се са великим бројем предатора, као што су морски пси укључујући гренландску ајкулу, праве раже и перајаре.[3][18] Делфини су примећени како се играју са угинулим примерцима лососа, али није познато да ли их једу. Након неколико година проведених у отвореном мору, атлантски лосос се враћа у свој ток, а на том путу му прети опасност од разних предатора, укључујући птице, медеве и туљане. Преживљавање ове фазе код атлантског лососа је у између 14 и 53%.[19][20]

Атлантски лосос се узгаја у рекама западне Европе од северног Португала до Норвешке, Исланда, Гренланда и источне обале Северне Америке од Конектиката у Сједињеним Америчким Државама и северно до Канаде. Женка копа депресију и ту полаже јајашца, а преко њих премешта шљунак.[6][21] За разлику од других врста лососа који угину након мрешћења, ова врста се може вратити у море и поновити мрест неколико пута, углавном двапут. Атласки лосос показује велику разноликост у зрелом добу, а током сушне године неће се вратити на мрест.

Хибриди између смеђе пастрмке и атлантског лососа откривени су у северним водама Шпаније.[22] Ова хибридизација највећа је пријављена до сада у свету. Пар популације атлантског лососа у последња три века повезан је са нестанком североамеричког дабра, који иако се хране рибом, уклањају препреке до њихових мрестилишта. Миграција атлантског лососа може бити ограничена бранама, а због ретког присуства дабра, они некад нису у могућности да се мресте.[23]

  • Врло млада оплођена јаја атлантског лососа
    Врло млада оплођена јаја атлантског лососа
  • Атлантски лосос након што се излегне
    Атлантски лосос након што се излегне
  • Млади примерци у потрази за храном
    Млади примерци у потрази за храном
  • Атлантски лосос у младом добру лови једе ларве и инсекте
    Атлантски лосос у младом добру лови једе ларве и инсекте
  • Након што постану зрели да мигрирају у океан, промене боју тела
    Након што постану зрели да мигрирају у океан, промене боју тела

Контакт са људима

Атлантски лосос и даље се доста продаје широм света, најчешће свеж, али и конзервиран и смрзнут.[24] Камене бране дуж потока и језера коришћене су хиљадама година у лову на атлантског и друге врсте лососа у рекама Нове Енглеске, а такође и у Сједињеним Државама. Ова врста сматра се врло цењеном рибом и код рекреативних риболоваца, који је лове на мушицу. Атлантски лосос се углавном узгаја у вештачким рибњацима, а само 5% продатих из дивљих средина. Најчешће се вештачки узгаја у Норвешкој, Канади, Чилеу, Великој Британији, Ирској, Фарским остррвима, Русији и Тасманији у Аустралији.[25]

Сперма и јајашца атлантског лососа се мешају, исперу и стављају у слатку воду. Одрасли примерци у заточеништву бораве у текућој и чистој води. Узгајају се у великим резервоарима за слатку воду од 12 до 20 месеци. Након тога, рибе се пребацују у слану воду, где се задржавају до друге године жиота. За то време расту и сазревају у великим воденим кавезима крај обала Канаде, Сједињених Америчких Држава и Европе. Познато је да атлантски лосос понекада побегне из водених кавеза у дивље станиште, па постоји могућност за генетску измену аутохтоних популација.

Студија из 2018. године октирила је 27,1% дивљих атлантских лососа у Атлантику стигао из вештачких предела. На западној обали Сједињених Држава и Канаде, атлантски лососи се добро чувају како не би побегли у отворен океан, мада било је и тих инцидената, који су документовани. Током једног инцидента 2017. године, 300.000 примерака вештачки узгајаних атлантских лососа отпливало је у отворене воде у Сан Хуану.[26][27]

Иако често побегну, мала је вероватноћа да се атлантски лосос узгајан вештачки успоставити инвазивно присуству у Тихом океану. Током тридесетих година 20. века у више од 60 језера и потока намерно су пуштени вештачки узгајани атлантски лососи различитих животних доба, међутим врста се није усталила у овим срединама. Процене Националне службе за морско рибарство су да не постоји велики ризик од колонизације атлантског лососа на овај начин. Атлантски лосос се узгаја вештачки из разлога што постоји велики пад дивљих залиха ове врсте.

Очување

Атлантски лосос пре одласка у океан.

Међународна унија за заштиту природе ставила је врсту атлантског лососа у категорију за „најмању бригу”. Међутим, људске активности су значајно утицале на нестанак ове врсте из неких вода. Главне претње атлантском лососу су прекомерни риболов и уништавање станишта. У језеру Онтарио у периоду од 18. до 19. века овај лосос је нестао због изградње бране, водених млинова, сече и ерозије земљљишта. педесетих година 20. века откривено је да се атлантски лосос из река у Сједињених Америчких Држава,Канаде и Европе скупља у мору око Гренланда и Фарских острва. Онована је комперцијална рибарска индустрија која је ловила овог лососа помоћу мрежа. Након рекордних улова, од краја седамдесетих до почетка деведесертих година 20. века, популација се значајно смањила.[28][29] Почев од 1990. године смртност атлантског лососа на мору се више него удвостручила, као и у западном делу Атлантског океана.[30][31]

У водама Нове Шкотске, такође је мањи број примерака овог лососа. Број атлантског лососа пао је на ниске нивое и у водама Канаде. Године 2007. спортка риболовна организација Исланда и Скандинавије окривила је рекреативне риболовце за риболов на мору за нестанак ове врсте у већем делу станишта. Ипак, 2008. године број ове врсте се повећао, највише у Канади.

Рекреативни риболов атлантског лососа сада је дозвољен у већем делу САД и Канаде где се он појављује у великом броју, али то подлеже прописима у многим државама или покрајинама који су конципирани тако да одржавају континуитет врсте.[32] Строга ограничења улова, праксе улова и пуштања и су примери тих прописа.[33]

Око северног Атлантика у току су напори за враћање лососа у њихова родна станишта, са спорим напретком. Обнова и заштита станишта су кључни за овај процес. У Великим језерима атлантски лосос је успешно уведен, али проценат лососа који се природно размножава је врло низак.[34] Атлантски лосос је био пореклом из језера Онтарио, али је потиснут губитком станишта и прекоморским риболовом у касном 19. веку.[35] Држава Њујорк од тада има залихе својих река и притока, а у многим случајевима не дозвољава активан риболов.[36][37]

У Новој Енглеској улажу се бројни напори за обнављање лососа у региону рушењем застарелих брана и другим техникама које су се на западу показале ефикасне са атлантским лососом.[38] До сада је постигнут неки успех, јер популација расте у рекама Пенобсот и Конектикат. Језеро Чамплајн сада има атлантског лососа. У Онтарију је програм за обнову атлантског лососа покренут 2006. године и један је од највећих програма заштите ове врсте у Северној Америци.[39] Недавни документовани успеси у поновном увођењу атлантског лососа укључују следеће:

  • У октобру 2007. године, лосос је снимљен како плива у Торону, реци Хумбер.[36]
  • Мигрирајући лосос примећен је у реци Онтарио у новембру 2007.
  • Од 2013. године дошло је до одређеног успеха у успостављању атлантског лососа у Фиш Крику, притоку језера Онеида у централном делу државе Њујорк.[40]
  • У новембру 2015. аллански лосос примећен је у Конектикату, у реци Фармингтон, притоци реке Конектикат, где дуго није премећен његов мрест. Потрошња савезне владе од 45 година и 25 милиона долара да обнови дивљи атлантски лосос у сливу реке Конектикат прекинута је 2012. године, али сада се чини да је била успешна.[36]

Северноатлантска организација за очување лососа је међународно веће које чине Канада, Европска унија, Исланд, Норвешка, Руска Федерација и Сједињене Државе, са седиштем у Единбургу. Основана је 1983. године ради заштите залиха атлантског лососа, кроз сарадњу међу државама. Они раде на обнављању станишта и промовишу очување лососа.[34][41][42]

Атлантски лосос прескаче водопад.

Едвард I Плантагенет је током своје владавине одредио казну за прикупљање атлантског лососа током одређеног доба године. Његов син Едвард II наставио је да регулише изградњу брана. Провере су вршили они које су именовали судови. Због збуњујућих закона, већина њих се ретко спроводила. На основу тога је 1860. године именована краљевска комисија која је детаљно истраживала атлантског лососа и законе који регулишу врсте, што је резултирало Законом о рибарству лососа из 1861. године.[43][44] Актом је извршење закона стављено под контролу матичне службе, али је касније он пренесен Одбору за трговину, а потом и Одбору за пољопривреду и рибарство. Још један акт донесен 1865. године увео је ограничење за риболов и ограничење улова. Такође је изазвало формирање локалних одбора који су надлежни за одређену реку.[45] Следећи значајан акт, донесен 1907. године, дозволио је одбору да буде задужен за улов друге слатководне рибе, укључујући пастрмку.[3][46]

Упркос законодавству, ефекти одбора смањивали су се све док 1948. Године, Закон о речним плочама није дао овлаштење за све слатководне рибе и спречавање загађења на једну плочу по реци. Укупно је створио 32 табле. 1974. године 32 одбора су смањена на 10 регионалних водних власти (РВА).[47] Иако су само северњачка, велшка, северозападна и југозападна РВА имала значајну популацију лососа, свих десет се такође бринуло за пастрве и слатководне јегуље.[48]

Закон о риболову атлантског лососа и слатководне воде донесен је 1975. године. Између осталог, он је регулисао дозволе за риболов, ограничења величине и забранио ометање миграцијских путева лососа.[3][49][50]

Лосос је био веома цењен у средњовековној Шкотској, а за улов рибе користили су се различити методи риболова, укључујући и кориштење мрежа. Риболов на атлантског лососа био је строго регулисан у циљу очувања ресурса. Краљ Роберт I је 1318. године донео закон о ограничењу риболова на ову врсту. Закони о улову риба на краљевским земљама често су се ажурирали, показујући њихову важност. Пошто су рибе биле држане у то време, риболовци су били жестоко кажњени; особа која је два пута осуђена за риболов на краљевском имању могла је бити осуђена на смрт. Извоз лососа био је економски важан у Абердину; Почев од 15. века, риба се могла конзервирати сољењем и стављањем у бурад, што је омогућило извоз у иностранство, укључујући и даље од Балтика.[51] Обим ране трговине шкотским лососом је немогуће утврдити, будући да постојећи царински записи датирају тек од 1420. године надаље.[36]

Атлантски лосос у водама Норвешке

Током 15. века донесени су многи закони у циљу да атлантски лосос без риболова безбедно стигне у море.[52] Новије законодавство је успоставило поверенике који управљају окрузима. Надаље, Законом о рибарству лососа и слатководне рибе из 1951. године захтевало се да се државном секретару дају подаци о улову лососа и пастрмке како би се утврдило ограничење улова.[53][54][55][56]

Неколико популација атлантског лососа у озбиљном је опадању и наведено је као угрожено према Закону о угроженим врстама у Сједињеним Америчким Државама. Тренутно се на листи налазе водостаји од 11 река у држаи. Пенобсот је река мреста за атлантске популације лососа у САД. Повратак рибе у 2008. години био је око 2.000, што је више него двоструко у односу на повратак од 940 у 2007. години. Члан 9. ЕСА забрањује риболов угрожене врсте риба или дивљих животиња.[11][3]

Савезна Влада има главну одговорност за заштиту атлантског лососа, али током последње генерације, напори су и даље пребацивали управљање што је више могуће на покрајинске власти, на пример, меморандумима о разумевању.[57] Нова политика атлантског лососа је у изради, а Влада је покушала да Парламенту донесе нову верзију вековног Закона о рибарству.[3][36][49][45]

Невладине организације, попут Атлантске лососове федерације, стално захтевају побољшања у управљању и иницијативе које треба размотрити.[58] На Квебеку, дневна граница улова за атлантског лососа зависи од појединачне реке. Неке реке строго имају ограничење на 3 рибе и оне се морају пустити, а сваки улов мора бити пријављен.[59] Неке реке вам омогућавају да се задржи између 1 или 2 лососа (30цм до 63цм), док ће неке ревносније реке (углавном на северној обали) омогућити да задржите 1 лососа преко 63 цм.[57]

У језеру Онтарио историјска популација атлантског лососа је изумрла, а у току су и међународни напори да се врста поново уведе, при чему су нека подручја већ обнављала природно репродуктивну популацију.[57][49][60]

Референце

  1. ^ Baillie, J.; Groombridge, B. „Salmo salar”. 
  2. ^ https://www.iucnredlist.org/species/19855/2532398.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  3. ^ а б в г д ђ The Audubon Society Field Guide to North American Fishes, Whales & Dolphins. Chanticleer Press. 1983. стр. 395. 
  4. ^ Barton, M.: "Biology of Fishes.", pages 198–202 Thompson Brooks/Cole 2007
  5. ^ Buller F., The Domesday Book of Giant Salmon Volume 1 & 2. Constable (2007) & Constable (2010)
  6. ^ а б в „Atlantic Salmon”. animallist.weebly.com. Приступљено 19. 11. 2013. 
  7. ^ Pechlaner, Gabriela; Rutherford, Murray B. (лето 2006). „Common Future, Different Policy Paths? Managing the Escape of Farmed Atlantic Salmon in British Columbia and Washington State”. BC Studies. No 150: Aquaculture (150): 47. doi:10.14288/bcs.v0i150.692. Приступљено 25. 8. 2017. 
  8. ^ „Salmon campaigner lands top award”. BBC News. 22. 4. 2007. 
  9. ^ „Atlantic salmon (Salmo salar)”. NOAA Fisheries - Office of Protected Resources. 5. 5. 2017. 
  10. ^ R. M. J. Ginetz (мај 2002). „On the Risk of Colonization by Atlantic Salmon in BC waters”. B.C. Salmon Farmers Association. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 09. 2012. г. Приступљено 15. 05. 2020. 
  11. ^ а б "Study sheds light on extinct Lake Ontario salmon". Toronto Star, 9 November 2016, page GT1.
  12. ^ Harb, M. "Upstream Battle", Canadian Geographic Magazine, June 2008, p. 24
  13. ^ Ford, Jennifer S.; Myers, Ransom A. (12. 2. 2008). „A Global Assessment of Salmon Aquaculture Impacts on Wild Salmonids”. PLOS Biology (на језику: енглески). 6 (2): e33. ISSN 1545-7885. PMC 2235905 Слободан приступ. PMID 18271629. doi:10.1371/journal.pbio.0060033 Слободан приступ. 
  14. ^ Amos, Kevin H.; Appleby, Andrew. „Atlantic Salmon in Washington State: A Fish Management Perspective” (PDF). Washington Department of Fish & Wildlife. State of Washington. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 8. 2017. г. Приступљено 27. 12. 2017. 
  15. ^ „Atlantic Salmon Life Cycle”. Connecticut River Coordinator's Office. U.S. Fish and Wildlife Service. 13. 9. 2010. Архивирано из оригинала 15. 1. 2014. г. 
  16. ^ B. Dempson; C. J. Schwarz; D. G. Reddin; M. F. O'Connell; C. C. Mullins; C. E. Bourgeois (2001). „Estimation of marine exploitation rates on Atlantic salmon (Salmo salar L.) stocks in Newfoundland, Canada” (PDF). ICES Journal of Marine Science. 58 (1): 331—341. Bibcode:2001ICJMS..58..331D. doi:10.1006/jmsc.2000.1014. Приступљено 7. 5. 2011. 
  17. ^ J. L. Horreo; G. Machado-Schiaffino; A. M. Griffiths; D. Bright; J. R. Stevens; E. Garcia-Vazquez (2011). „Atlantic Salmon at Risk: Apparent Rapid Declines in Effective Population Size in Southern European Populations”. Transactions of the American Fisheries Society. 140 (3): 605—610. Bibcode:2011TrAFS.140..605H. doi:10.1080/00028487.2011.585574. 
  18. ^ Mills, D. (1989). Ecology and Management of Atlantic Salmon. Springer-Verlag. 
  19. ^ Fay, C.; M. Bartron; S. Craig; A. Hecht; J. Pruden; R. Saunders; T. Sheehan; J. Trial (2006). Status Review for Anadromous Atlantic Salmon (Salmo salar) in the United States. Report to the National Marine Fisheries Service and U.S. Fish and Wildlife Service (Извештај). стр. 294. Приступљено 3. 7. 2016. 
  20. ^ Kendall, W. C. (1935). The fishes of New England: the salmon family. Part 2 - the salmons. Boston, Massachusetts: Memoirs of the Boston Society of Natural History: monographs on the natural history of New England. стр. 90. Приступљено 3. 7. 2016. 
  21. ^ Carpenter, Murray (26. 12. 2011). „Shiny Patches in Maine's Streambeds Are Bright Sign for Salmon”. The New York Times. Приступљено 11. 2. 2012. 
  22. ^ „Lake Ontario Atlantic Salmon Restoration Program”. 
  23. ^ Robert A. Daniels; Doroty Peteet (новембар 1998). „Fish scale evidence for rapid post-glacial colonization of an Atlantic coastal pond”. Global Ecology & Biogeography Letters. 7 (6): 467—476. JSTOR 2997716. doi:10.2307/2997716. hdl:2060/19990023267 Слободан приступ. Приступљено 3. 7. 2016. 
  24. ^ Figura, David (13. 8. 2013). „Cicero angler lands 27-inch Atlantic salmon in Oneida Lake”. Syracuse.com. Syracuse Media Group. Приступљено 4. 2. 2016. 
  25. ^ W.C. Kendall (1935). „The fishes of New England- the salmon family. Part 2 - the salmons.”. Memoirs of the Boston Society of Natural History- Monographs on the Natural History of New England. 9 (1): 1—166. Приступљено 3. 7. 2016. 
  26. ^ Catherine C. Carlson (1988). GP Nicholas, ур. Where's the salmon? A reevaluation of the role of anadromous fisheries in aboriginal New England in Holocene human ecology in Northeastern North America. New York: Plenum Press. ISBN 978-0306428692. 
  27. ^ Catherine C. Carlson (1996). „The [In]Significance of Atlantic Salmon”. History Through a Pinhole. 8(3/4 (Fall/Winter). Приступљено 3. 7. 2016. 
  28. ^ „Frequently Asked Questions (FAQ)”. Bring Back the Salmon Lake Ontario. Архивирано из оригинала 11. 08. 2015. г. Приступљено 17. 9. 2015. 
  29. ^ „Endangered Populations”. Atlantic Salmon Federation. Архивирано из оригинала 19. 9. 2015. г. Приступљено 17. 9. 2015. 
  30. ^ Stephen F. Jane; Keith H. Nislow; Andrew R. Whiteley (септембар 2014). „The use (and misuse) of archaeological salmon data to infer historical abundance in North America with a focus on New England”. Reviews in Fish Biology and Fisheries. 24 (3): 943—954. Bibcode:2014RFBF...24..943J. doi:10.1007/s11160-013-9337-3. 
  31. ^ Brian S. Robinson; George L. Jacobson; Martin G. Yates; Arthur E. Spiess; Ellen R. Cowie (октобар 2009). „Atlantic salmon, archaeology and climate change in New England”. Journal of Archaeological Science. 36 (10): 2184—2191. Bibcode:2009JArSc..36.2184R. doi:10.1016/j.jas.2009.06.001. 
  32. ^ Jaymi Heimbuch (11. 3. 2016). „Wild Atlantic salmon are spawning in Connecticut River for the first time in 200 years”. Mother Nature Network. Приступљено 3. 7. 2016. 
  33. ^ Howard Park & Øystein Cock Rønning (2007). „Low potential for restraint of anadromous salmonid reproduction by beaver Castor fiber in the Numedalslågen river catchment, Norway”. River Research and Applications. 23 (7): 752—762. Bibcode:2007RivRA..23..752P. doi:10.1002/rra.1008. 
  34. ^ а б P. Collen & R. J. Gibson (2001). „The general ecology of beavers (Castor spp.), as related to their influence on stream ecosystems and riparian habitats, and the subsequent effects on fish – a review”. Reviews in Fish Biology and Fisheries. 10 (4): 439—461. doi:10.1023/A:1012262217012. 
  35. ^ Natural hybridization between Atlantic salmon (Salmo salar) and brown trout (Salmo trutta) in northern Spain by Carlos Garcia de Leaniz
  36. ^ а б в г д Shearer, W. (1992). The Atlantic Salmon. Halstead Press. 
  37. ^ (16 U.S.C. 1532(19)) http://www.epa.gov/EPA-SPECIES/1998/May/Day-01/e11668.htm Архивирано 2012-07-31 на сајту Archive.today
  38. ^ Barry A. Taylor; Charles MacInnis; Trevor A. Floyd (2010). „Influence of Rainfall and Beaver Dams on Upstream Movement of Spawning Atlantic Salmon in a Restored Brook in Nova Scotia, Canada”. River Research and Applications. 26 (2): 183—193. Bibcode:2010RivRA..26..183T. doi:10.1002/rra.1252. 
  39. ^ Katie Stevenson (2014). Power and Propaganda: Scotland, 1306-1488. Edinburgh University Press. 
  40. ^ Fisheries, NOAA (21. 8. 2018). „Atlantic Salmon - Protected | NOAA Fisheries”. www.fisheries.noaa.gov (на језику: енглески). Приступљено 26. 11. 2018. 
  41. ^ Donaldson, Jim (22. 8. 2017). „Fish farm fiasco: Why officials want you to catch as many salmon as you can”. Bellingham Herald. Приступљено 23. 8. 2017. 
  42. ^ Jim Mac Laughlin. Troubled Waters: A Social and Cultural History of Ireland's Sea Fisheries. Four Courts Press. стр. 77. . ( 2010),.
  43. ^ Barry, Tricia K.; VanderZwaag, David L. (2007). Preventing Salmon Escapes from Aquaculture in Canada and the USA: Limited International Coordinates, Divergent Regulatory Currents and Possible Future Courses (PDF). Oxford, UK: Blackwell Publishing Ltd. стр. 58. Приступљено 25. 8. 2017. 
  44. ^ Douglas B. Sigourney, Benjamin H. Letcher & Richard A. Cunjak (2006). „Influence of beaver activity on summer growth and condition of age-2 Atlantic salmon parr”. Transactions of the American Fisheries Society. 135 (4): 1068—1075. Bibcode:2006TrAFS.135.1068S. S2CID 84441693. doi:10.1577/T05-159.1. 
  45. ^ а б Sedgwick, S. (1988). Salmon Farming Handbook. Fishing News Books LTD. 
  46. ^ Netboy, Anthony (1973). The Salmon: Their Fight for Survival. стр. 181—182. . Boston, Houghton Mifflin.
  47. ^ Mapes, Linda V.; Bernton, Hal (22. 8. 2017). „Please go fishing, Washington state says after farmed Atlantic salmon escape broken net”. The Seattle Times. Приступљено 27. 12. 2017. 
  48. ^ N. Bromage (1995). Broodstock Management and Egg and Larval Quality. Blackwell Science. 
  49. ^ а б в Heen, K. (1993). Salmon Aquaculture. Halstead Press. 
  50. ^ Kate Buchanan, "Wheeles and Creels: The Physical Representation of the Right to Milling and Fishing in Sixteenth-Century Angus, Scotland" in Medieval and Early Modern Representations of Authority in Scotland and the British Isles (eds. Kate Buchanan & Lucinda H.S. Dean with Michael Penman: Routledge, 2016), pp. 59-60.
  51. ^ „The River”. The Penobscot River Restoration Trust. 25. 9. 2013. Архивирано из оригинала 26. 11. 2013. г. Приступљено 19. 11. 2013. 
  52. ^ Wringe, Brenden; et al. (2018). „Extensive hybridization following a large escape of domesticated Atlantic salmon in the Northwest Atlantic”. Communications Biology. 1: 108. PMC 6123692 Слободан приступ. PMID 30271988. doi:10.1038/s42003-018-0112-9. 
  53. ^ Youngson, A. F., Webb, J. H., Thompson, C. E., and Knox, D. 1993. Spawning of escaped farmed Atlantic salmon (Salmo salar): hybridization of females with brown trout (Salmo trutta). Youngson, A. F.; Webb, J. H.; Thompson, C. E.; Knox, D. (1993). „Spawning of Escaped Farmed Atlantic Salmon (Salmo salar): Hybridization of Females with Brown Trout (Salmo trutta)”. Canadian Journal of Fisheries and Aquatic Sciences. 50 (9): 1986—1990. Bibcode:1993CJFAS..50.1986Y. doi:10.1139/f93-221. .
  54. ^ Matthews, M. A., Poole, W. R., Thompson, C. E., McKillen, J., Ferguson, A., Hindar, K., and Wheelan, K. F. 2000. Incidence of hybridization between Atlantic salmon, Salmo salar L., and brown trout, Salmo trutta L., in Ireland. Matthews, M. A.; Poole, W. R.; Thompson, C. E.; McKillen, J.; Ferguson, A.; Hindar, K.; Wheelan, K. F. (2000). „Incidence of hybridization between Atlantic salmon, Salmo salar L., and brown trout, Salmo trutta L., in Ireland”. Fisheries Management and Ecology. 7 (4): 337—347. Bibcode:2000FisME...7..337M. doi:10.1046/j.1365-2400.2000.00208.x. .
  55. ^ Seawater tolerance in Atlantic salmon, Salmo salar L., brown trout, Salmo trutta L., and S. salar × S. trutta hybrids smolt. Urke HA, Koksvik J, Arnekleiv JV, Hindar K, Kroglund F, Kristensen T. Source Norwegian Institute of Water Research, 7462, Trondheim, Norway
  56. ^ Hladky, Gregory B. (25. 12. 2015). „Salmon Found Spawning In Farmington River Watershed For First Time in Centuries”. Hartford Courant. Tribune Company. Приступљено 4. 2. 2016. 
  57. ^ а б в Klemetsen A, Amundsen P-A, Dempson JB, Jonsson B, Jonsson N, O'Connell MF, Mortensen E (2003). „Atlantic salmon Salmo salar L., brown trout Salmo trutta L. and Arctic charr Salvelinus alpinus (L.): a review of aspects of their life histories”. Ecology of Freshwater Fish. 12 (1): 1—59. Bibcode:2003EcoFF..12....1K. doi:10.1034/j.1600-0633.2003.00010.x. 
  58. ^ Thorstad, Eva B.; Fleming, Ian A.; McGinnity, Philip; Soto, Doris; Wennevik, Vidar; Whoriskey, Fred (2008). Incidence and impacts of escaped farmed Atlantic salmon Salmo salar in nature (PDF). World Wildlife Fund, Inc. стр. 6. ISBN 978-82-426-1966-2. Приступљено 25. 8. 2017. 
  59. ^ Jenkins, J. Geraint (1974). Nets and Coracles. стр. 68. . London, David and Charles.
  60. ^ „NASCO ~ The North Atlantic Salmon Conservation Organization”. Nasco.int. Архивирано из оригинала 21. 1. 2013. г. Приступљено 11. 2. 2012. 

Литература

  • Joensen, J.S. and Å. Vedel Tåning (1970) Marine and freshwater fishes. Zoology of the Faroes LXII - LXIII, 241 p. Reprinted from,
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P.; Feunteun, E.; Lefeuvre, J. C. (2000). „Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France)”. Estuar. Coast. Shelf Sci. 51 (4): 429—438. Bibcode:2000ECSS...51..429L. doi:10.1006/ecss.2000.0675. 
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine. Smithsonian Institution Press. ISBN 1-56098-951-3. . Third Edition.. Washington, DC, USA. 111–160.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay. Smithsonian Institution Press. 1997. ISBN 978-1-56098-638-6. . Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL. [http://www.nefsc.noaa.gov/nefsc/publications/tm/tm126/tm126.pdf Atlantic Herring, Clupea Whitehead, Peter James Palmer (1999). Clupeoid Fishes of the World (Suborder Clupeoidei): An Annotated and Illustrated Catalogue of the Herrings, Sardines, Pilchards, Sprats, Shads, Anchovies, and Wolfherrings. United Nations Development Programme. ISBN 92-5-102340-9. .

Спољашње везе

Атлантски лосос на Викимедијиној остави.