Артеријски систем је део крвотока под притиском. Артеријски притисак варира између највишег притиска током контракције, званог систолни притисак, и минималног дијастолног притиска између контракција, када се срце шири и поново пуни. Варијација у притиску артерија производи пулс који се може приметити на свакој артерији, и он је одраз срчане активности. Артерије такође помажу да срце пумпа крв. Артерије носе оксигенизовану крв од срца до ткива, осим пулмонарних артерија које носе крв до плућа ради оксигенације. (Вене носе дезоксигенизовану крв до срца.)[4]
Крајњи горњи слој је познат као tunica externa, такође познат и као tunica adventitia, и сачињен је од везивног ткива којег чине колагенска влакна. Унутар овог слоја налази се tunica media или media, која је направљена од глатких мишићних ћелија и еластичног ткива (такође званог правилно везивно ткиво). Најдубљи слој, који је у директном контакту са протоком крви је tunica intima, уобичајено позната као intima. Овај слој је сачињен углавном из ендотелијумских ћелија. Издубљена унутрашња шупљина у којој протиче крв зове се лумен.
Системске артерије могу бити потподељене на две врсте — мишићне и еластичне — према релативном саставу еластичног и мишићног ткива у њиховој tunica medi-ји, као и њиховој величини и према томе од чега је сачињена унутрашња еластична плочица. Велике артерије (>10 mm у пречнику) обично су еластичне и мале (0,1-10 mm); теже да буду мишићне. Системске артерије допремају крв до артериола, а потом до капилара, где су хранљиве материје и гасови размењени.[9]
Артериоле имају највећи збирни утицај на локални проток крви и укупни крвни притисак. Оне су примарне „подесиве млазнице“ у крвном систему, кроз које настаје највећи пад притиска. Комбинација срчаног учинка (каријалног учинка) и системског васкуларног отпора, који се односи на збирни отпор свих артериола у организму, главни су одређивачи артеријског крвног притиска у било којем тренутку.
Капилари су најмањи крвни судови и део су микрокрвотока. Капилари имају ширину једне ћелије у пречнику, што им омогућава брзо и лако вршили дифузију гасова, шећера и хранљивих материја у околним ткивима.[16]
Функције капилара
Капилари немају околних глатких мишића и пречника су мањег од еритроцита; црвено крвно зрнце обично има 7 микрометара у спољњем пречнику, док је код капилара 5 микрометара обично унутрашњи пречник. Еритроцити морају бити искривљени да би прошли кроз капиларе.
Мали пречници капилара обезбеђују релативно велику површинску област за размену гасова и хранљивих материја.
Улоге капилара
Капилари су одговорни за:
размену угљен-диоксида за кисеоник у плућима,
размену кисеоника, угљен-диоксида, хранљивих и отпадних материја у ткивима,
ослобађање отпадних материја из бубрега, да би биле избачене из организма,
прикупљање хранљивих материја из танког црева и ослобађање отпада.
^Maton, Anthea; Jean Hopkins; Charles William McLaughlin; Susan Johnson; Maryanna Quon Warner; David LaHart; Jill D. Wright (1995). Human Biology Health. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN978-0-13-981176-0.
^Tortora, Gerard J. (1995). Principles of Human Anatomy (Seventh изд.). Harper Collins. стр. 341, 367, 369. ISBN978-0-673-99075-4.
Alberts, B.; Johnson, A.; Lewis, J.; Raff, M.; Roberts, K.; Walters, P. (2002). Molecular Biology of the Cell (4th изд.). New York and London: Garland Science. ISBN978-0-8153-3218-3. Архивирано из оригинала 2006-08-17. г. Приступљено 2017-08-30.