Алберто Аскари

Алберто Аскари
Алберто Аскари 1955. године
Лични подаци
Датум рођења(1918-07-13)13. јул 1918.
Место рођењаМилано, Краљевина Италија
Датум смрти26. мај 1955.(1955-05-26) (36 год.)
Место смртиМонца, Италија
ДржављанствоИталија
Тимске информације
Број болида12
Статистика каријере
Број трка33 (32 старт)
Шампионати2 (1952, 1953)
Победе13
Подијуми17
Пол позиција14
Најбржи кругови12
Поена у каријери107.64
Прва тркаВН Монака 1950.
Прва победаВН Немачке 1951.
Последња победаВН Швајцарске 1953.
Последња тркаВН Монака 1955.

Алберто Аскари (итал. Alberto Ascari; 1918–1955) је био италијански возач Формуле 1 и двоструки светски шампион.

Биографија

Алберто Аскари је рођен 13. јула 1918. године у Милану.

Своју прву победу у Формула 1 шампионату остварио је 1951. на ВН Немачке. Титуле светског шампиона је освајао 1952. и 1953. године возећи за Ферари.Двоструки је шампион Формуле 1, једини Италијан двоструки шампион и једини Италијан који је титулу освојио са Фераријем.[1]

У првој сезони званичног шампионата Формуле 1, 1950. године, Аскари је био у тиму Ферарија са Виљоресијем и популарним француским возачем Рејмонд Сомеом. Аскари је у Ферари дошао на инсистирање оснивача и власника тима, Енцо Ферарија, који је био велики пријатељ његовог оца Антониа.[1]

Погинуо је у Монци 26. маја 1955. године.

Рани живот

Рођен у Милану, Алберто Аскари је био син Антонија Аскарија, талентоване звезде Гранд Прик аутомобилских трка из 1920-их, који је тркао Алфа Ромео.[2] Две недеље пре Аскаријевог седмог рођендана, његов отац је убијен док је био на челу велике награде Француске 1925. на Аутодрому де Линас-Монтлери.[3] Млађи Аскари је имао интересовање за трке упркос томе, а касније је постао доминантан у тркама Гранд Прија као ниједан други пре њега. Његова страст да постане тркач попут оца била је толика да је два пута побегао из школе и продао школске књиге да би финансирао своје трке. Аскари се тркао на мотоциклима у својим ранијим годинама. Са 19 година потписао је уговор да вози за тим Бианчи. Године 1940, након што је ушао у престижни Миле Миглија који је испоручио очев близак пријатељ Енцо Ферари, Аскари је коначно почео редовно да се трка на четири точка. У једном интервјуу, он је чувено рекао: "Покоравам се само једној страсти, тркама. Не бих знао како да живим без тога."

Године 1940. Аскари се оженио локалном девојком. Када је Италија ушла у Други светски рат, породична гаража, коју је до сада водио Аскари, била је регрутована да сервисира и одржава возила италијанске војске. Током овог периода, он и његов партнер тркачки возач Луиђи Вилорези основали су уносан транспортни посао, снабдевајући горивом војна складишта у Северној Африци.[4] Пар је преживео брод на којем су били и који је превозио камионе који се преврнуо у луци Триполи.[4] Пошто је њихов посао подржавао италијанске ратне напоре, то их је учинило изузетим од позива на војну службу током рата.[4]

Референце

  1. ^ а б „Највећи Италијански аутомобилиста свих времена – Алберто Аскари”. Спортска сећања. Приступљено 18. 1. 2020. 
  2. ^ „Grand Prix History – Antonio Ascari”. GrandPrixHistory.org. 10. 8. 2009. Приступљено 6. 4. 2016. 
  3. ^ „Alberto Ascari – Biography”. Grand Prix History. 10. 8. 2008. Приступљено 6. 4. 2016. 
  4. ^ а б в „8W – Who? – Alberto Ascari”. Forix.com. 2002. Приступљено 6. 4. 2016.