Адаптација на климатске промене је процес прилагођавања тренутном или очекиваном глобалном загревању и њиховим ефектима.[1][2] То је један од начина да се одговори на климатске промене, заједно са њиховим ублажавањем.[3] За људе, прилагођавање има за циљ ублажавање или избегавање штете и искоришћавање прилика; за природне системе људи могу да интервенишу како би помогли у прилагођавању.[1] Без ублажавања, само прилагођавање не може спречити ризик од озбиљних, широко распрострањених и неповратних утицаја.[4]
Адаптација на климатске промене може бити поступна (акције којима је главни циљ одржавање суштине и интегритета система) или трансформациона (акције које мењају основне атрибуте система као одговор на климатске промене и њихове утицаје).[5]
Потреба за прилагођавањем варира од места до места, у зависности од осетљивости и рањивости на утицаје животне средине.[6][7] Адаптација је посебно важна у земљама у развоју, јер су те земље најосетљивије на климатске промене[8] и сносе највећи терет ефеката глобалног загревања.[9] Људски адаптивни капацитети су неравномерно распоређени у различитим регионима и становништву, а земље у развоју углавном имају мање капацитета за прилагођавање.[10] Адаптивни капацитети уско су повезани са друштвеним и привредним развојем.[11] Економски трошкови прилагођавања на климатске промене вероватно ће износити милијарде долара годишње током следећих неколико деценија, мада је тачан износ потребног новца непознат.[12]
Изазов прилагођавања расте са величином и стопом климатских промена. Чак и најефикасније ублажавање климатских промена[13] смањењем гасова стаклене баште или појачаним уклањањем ових гасова из атмосфере (кроз поноре угљеника)[14] не би спречило даље утицаје климатских промена, чинећи потребу за прилагођавањем неизбежном.[15]Паришки климатски споразум захтева од земаља да одржавају пораст глобалне температуре овог века на мање од 2 °C изнад прединдустријског нивоа и да наставе са напорима да ограниче пораст температуре на 1,5 °C.[16] Чак и ако се емисије зауставе релативно брзо, глобално загревање и његови ефекти трајаће много година због инертности климатског система, па је нужна адаптација.[17]
Циљ одрживог развоја 13, постављен 2015. године, има за циљ јачање отпорности и прилагодљивих капацитета земаља на питања везана за климу.[18] Ово прилагођавање укључује многа подручја као што су инфраструктура,[19] пољопривреда[20] и образовање. Паришки климатски споразум, усвојен исте године, садржао је неколико одредби за прилагођавање. Настоји да промовише идеју глобалне одговорности, побољша комуникацију кроз компоненту адаптације национално утврђених доприноса и укључује споразум да развијене земље треба да пруже одређену финансијску подршку и пренос технологије за промоцију прилагођавања у рањивијим земљама.[21] Неки научници су забринути да би програми прилагођавања климе могли ометати постојеће развојне програме и тако довести до нежељених последица по рањиве групе.[22] Економски и социјални трошкови климатских промена били би веома високи.[23]