Озбиљни изазови за људска права у Алжиру укључују значајна ограничења слободе удруживања, окупљања и кретања, уз државну контролу над слободом изражавања и штампе, широку корупцију, некажњивост службеника, прекомерну употребу истражног затвора, подстандардне затворске услове, затворенике злостављање, одсуство слободног правосуђа, насиље и дискриминација жена, ограничена радничка права и самовољна убиства од стране владиних агената.[1] Током 2017. Human Rights Watch је известио да је алжирска влада све више прибегла кривичном гоњењу блогера, новинара и медијских личности због мирољубивог говора, путем чланака у кривичном закону земље који криминализују „вређање председника“, „вређање државних званичника“ и „оцрњивање ислама“, поред тога што је мирне демонстрације одбацио као „неовлашћена окупљања“.[2]
Године 2011. алжирски председник Абделазиз Бутефлика, који је био на власти од 1999. до 2019.[3] укинуо је ванредно стање које је било на снази од завршетка грађанског рата у Алжиру 2002. године, као резултат протеста Арапског пролећа, који се догодио широм арапског света.[4][5]
Бутефлика је поднео оставку 2019. након вишемесечних протеста након изјаве о својој намери да се кандидује за пети председнички мандат. Након прелазног периода, Абделмадјид Теббоуне је изабран за председника, који се изјаснио у корист демонстраната.[6] Упркос томе, Human Rights Watch је 2021. известио да је алжирска влада наставила да хапси и затвара демонстранте, активисте и новинаре из покрета Хирак, упоредо са изменама устава земље како би се ограничила слобода говора и додатно смањила независност правосуђа.[7]
Алжир је од стране Фридом хауса категорисан као „неслободан“ откако је почео да објављује такве оцене 1972. године, са изузетком 1989, 1990. и 1991. године, када је земља означена као „делимично слободна“.[8] У мери у којој постоји демократија у данашњем Алжиру, она је заснована на три закона:
- Закон о политичким партијама (1989, измењен и допуњен 1997), који је дозвољавао више политичких партија
- Закон о удружењима (1987, измењен 1990), који је дозвољавао оснивање удружења
- Закон о информисању (1990), који је отворио пут независним медијима.
Види још
Референце