Јевта Савић Чотрић (Тршић око 1767. — Шабац, 1820. или 1821) био је српски политичар, народни вођа и дипломата из доба Првог и Другог српског устанка. Био је рођак Вука Караџића и уз њега се Вук "почео учити књизи“.

Јевта Савић Чотрић био је угледан и уважен човек и пре устанка. Са Антом Богићевићем, с Карађорђевим одобрењем, склопио је познати уговор с Мехмед-капетаном Видајићем.^[1]

Године 1807. изабран за члана Правитељствујушчег совјета у Београду. У његовој кући Иван Југовић је отворио Велику школу. Године 1812. постављен је за старешину Кладова и Брзе Паланке. Са Турцима је о миру безуспешно преговарао 1813. године. Са протом Матејом Ненадовићем 1814. године у Бечу је "излазио пред аустријског цара те молио да би се учинила каква год олакшица народу у Србији“.

Вратио се у Србију 1815. и настанио у Шапцу где је и умро 1820. или 1821. године. Сахрањен је у породичној гробници на шабачком гробљу.

Знао је /Јевта/ писати и читати боље од свију попова и калуђера и многијех старјешинских писара по Србији, и од самога Карађорђијева првог секретара, Јанићија Димитријевића.

— Вук Караџић ^[2]

• Аранитовић, Добрило. Подриње у устанцима 1804-1815: енциклопедија, „Заслон“, Шабац 2005.