Ђорђо Париси (Рим, 4. август1948) италијански је теоријски физичар, чија су истраживања била усмјерена ка квантној теорији поља, статистичкој механици и сложеним системима. Његов најпознатији допринос су еволуционе једначине за густине партона у квантној хромодинамици, које је извео уз помоћ Гвида Алтарелија, познате као Алтарели-Паризијеве или ДГЛАП једначине, тачно рјешење Шерингтон-Киркпатриковог модела спин стакла, Кардар-Паризи-Занг динамичка једначина која описује скалирање растућих интерфејса и проучавање вртложних јата птица.[1] Добио је Нобелову награду за физику 2021. године, заједно са Клаусом Хаселманом и Сјукуром Манабеом за револуционарне доприносе теорији сложених система, посебно „за откриће узајамног дејства нереда и флуктуација у физичким системима од атомских до планетарних размјера“.[2]
Од 1981. до 1992. био је редовни професор теоријске физике на римском универзитету Тор Вергата, а тренутно је професор квантне теорије на Универзитету Сапијенца у Риму. Члан је Симонсове колаборације „Проблем пуцања стакла”.[3]