Većina životinja najveći deo svoje energije dobija iz aerobnog disanja, naime kombinovanjem ugljenih hidrata, masti i proteina sa kiseonikom iz vazduha ili rastvorenim u vodi.[2] Druge manje komponente ishrane, kao što su organske kiseline, polioli i etanol (alkohol za piće) mogu doprineti unosu energije. Neke komponente ishrane koje obezbeđuju malo ili nimalo energije za hranu, kao što su voda, minerali, vitamini, holesterol i vlakna, mogu i dalje biti neophodne za zdravlje i preživljavanje iz drugih razloga. Neki organizmi imaju umesto toga anaerobno disanje, koje izvlači energiju iz hrane reakcijama koje ne zahtevaju kiseonik.
Energetski sadržaj date mase hrane obično se izražava u metričkoj (SI) jedinici energije, džulu (J), i njegovom umnošku kilodžulu (kJ); ili u tradicionalnoj jedinici toplotne energije, kalorija (cal). U kontekstu ishrane, ovo drugo je često (posebno u SAD) „značajna“ varijanta jedinice, takođe napisana „Calorie“ (sa simbolom Cal, oba sa velikim „C“) ili „kilokalorija“ (kcal), i ekvivalentna je 4184 J ili 4,184 kJ.[3] Tako, na primer, masti i etanol imaju najveću količinu energije hrane po jedinici mase, 37 i 29 kJ/g (9 i 7 kcal/g), respektivno. Proteini i većina ugljenih hidrata imaju oko 17 kJ/g (4 kcal/g), mada postoje razlike između različitih vrsta. Na primer, vrednosti za glukozu, saharozu i skrob su 1,557, 1,648 i 1,748 kJ/g (372, 394 i 418 kcal/g), respektivno. Različita energetska gustina hrane (masti, alkohola, ugljenih hidrata i proteina) leži uglavnom u njihovim različitim proporcijama atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Ugljeni hidrati koji se ne apsorbuju lako, kao što su vlakna ili laktoza kod osoba netolerantnih na laktozu, doprinose manje energije za hranu. Polioli (uključujući šećerne alkohole) i organske kiseline doprinose 10 kJ/g (2,4 kcal/g) i 13 kJ/g (3,1 kcal/g) respektivno.[4]
^Ross, K. A. (2000c) Energy and fuel, in Littledyke M., Ross K. A. and Lakin E. (eds), Science Knowledge and the Environment. London: David Fulton Publishers.
