Micelija

Micelija:
Različiti primeri micelija u raznovrsnim veličinama, sredinama i vrstama.

Micelija predstavlja mrežu koja se obrazuje umnožavanjem i preplitanjem hifa.[1] Kod micelijskih gljiva se radi o cenotskim ćelijama između kojih postoji kontinuitet. Telo pravih gljiva je talus, vegetativni organ sastavljen od mnoštva končastih niti razgranatih u svim pravcima, koje se kod nekih vrsta nakon izolacije na hranljivi supstrat vrlo lepo uočavaju. Nazivaju se hife. Skup hifa čini miceliju.[2]

Kolonije gljivica sastavljene od micelija nalaze se u zemljištu i na mnogim drugim supstratima. Tipična pojedinačna spora klija u monokariotski micelijum,[1] koji ne može da se polno reprodukuje; kada se dva kompatibilna monokariotska micelijuma spoje i formiraju dikariotski micelijum, taj micelijum može da formira plodna tela kao što su pečurke.[3] Micelijum može biti mali, formirajući koloniju koja je premala da bi se videla, ili može narasti na hiljade hektara kao u Armillaria.

Kroz micelijum, gljiva apsorbuje hranljive materije iz svog okruženja. To radi u dvostepenom procesu. Prvo, hife luče enzime na ili u izvor hrane, koji razgrađuju biološke polimere na manje jedinice kao što su monomeri. Ovi monomeri se zatim apsorbuju u micelijum olakšanom difuzijom i aktivnim transportom.

Micelije su vitalne u kopnenim i vodenim ekosistemima zbog svoje uloge u razgradnji biljnog materijala. One doprinose organskoj frakciji zemljišta, a njihov rast oslobađa ugljen-dioksid nazad u atmosferu (vidi ciklus ugljenika). Ektomikorizni ekstramatrični micelijum,[4][5][6][7][8][9] kao i micelijum arbuskularne mikorizne gljive,[10][11][12][13] povećavaju efikasnost vode i apsorpcije hranljivih materija većine biljaka i daju otpornost na neke biljne patogene. Micelijum je važan izvor hrane za mnoge beskičmenjake u zemljištu. Oni su vitalni za poljoprivredu i važni su za skoro sve vrste biljaka, mnoge vrste koje zajedno evoluiraju sa gljivama. Micelijum je primarni faktor u zdravlju biljke, unosu hranljivih materija i rastu, pri čemu je micelijum glavni faktor za kondiciju biljke.

Mreže micelija mogu da transportuju vodu[14] i skokove električnog potencijala.[15]

„Micelijum”, kao i „gljiva”, može se smatrati masovnom imenicom, rečju koja može biti u jednini ili u množini. Međutim, izraz „micelijе”, kao i "gljive", često se koristi kao preferirani oblik množine. Sklerocije su kompaktne ili tvrde mase micelijuma.

Upotrebe

Jedna od primarnih uloga gljiva u ekosistemu je razlaganje organskih jedinjenja. Naftni proizvodi i neki pesticidi (tipični zagađivači zemljišta) su organski molekuli (tj. izgrađeni su na strukturi ugljenika) i stoga predstavljaju potencijalni izvor ugljenika za gljive. Dakle, gljive imaju potencijal da iskorene takve zagađivače iz svog okruženja osim ako se hemikalije ne pokažu toksične za njih. Ova biološka degradacija je proces poznat kao bioremedijacija.

Predloženo je da micelijske prostirke imaju potencijal kao biološki filteri, uklanjajući hemikalije i mikroorganizme iz zemlje i vode. Upotreba gljivičnog micelija da bi se ovo postiglo nazvana je mikofiltracija.

Poznavanje odnosa između mikoriznih gljiva i biljaka sugeriše nove načine za poboljšanje prinosa useva.

Kada se raširi po putevima za seču, micelijum može da deluje kao vezivo, držeći poremećeno novo zemljište na mestu sprečavajući ispiranje dok drvenaste biljke ne da puste korenje.

Alternative polistirenskoj i plastičnoj ambalaži mogu se proizvesti uzgajanjem micelija na poljoprivrednom otpadu.[16]

Micelijum se takođe koristio kao materijal za nameštaj, cigle i veštačku kožu.[17]

Gljive su neophodne za pretvaranje biomase u kompost, jer razlažu komponente sirovina kao što je lignin, što mnogi drugi mikroorganizmi za kompostiranje ne mogu.[18] Okretanjem gomile komposta u dvorištu obično se otkrivaju vidljive mreže micelija koje su se formirale na organskom materijalu koji se raspada. Kompost je neophodan dodatak zemljištu i đubrivo za organsku poljoprivredu i baštovanstvo. Kompostiranje može da preusmeri značajan deo čvrstog komunalnog otpada sa deponija.[19]

Micelija i njene tvorevine

Gljive niže somatske organizacije, kao i pojedini gljivoliki organizmi, pripadnici carstva Stramenopila imaju jednostavne, jednoćelijske, višejedarne hife. Takve hife se nazivaju neseptirane. Kod druge grupe, tzv. pravih gljiva, hife micelije su izdeljene poprečnim pregradama(septama) na više ćelija. U svakoj ćeliji nalazi se po jedno ili više jedara. Ovakva micelija naziva se septirana. U odnosu na lokaciju, odnosno, mesto naseljavanja na biljci domaćinu, micelija može biti: Epifitna (Površinska) i endofitna (u biljnom tkivu).

Epifitna micelija

Epifitna micelija (Epi-na; phyton-biljka) razvija se na površini napadnutih delova biljke domaćina (stablo, list, plod). Karakteristična je za gljive, prouzrokovača bolesti, tipa pepelonica.

Endofitna micelija

Endofitnu miceliju (endo-unutar; phyton-biljka)stvaraju gljive i gljivoliki organizmi koji prodiru u svog domaćina i u unutrašnjosti organizma crpe neophodne hranljive materije. Nakon penetracije, njihova micelija se razvija ili u medjućelijskom prostoru (intercelularna) ili direktno u samoj ćeliji (intercelularna) , a može i dvojako (interintercelularna). Kontakt sa ćelijama domaćina gljive koje obrazuju epifitnu i intercelularnu miceliju ostvaruju preko posebnih izraštaja (sisaljki) micelija koji se nazivaju haustorije. Pomoću ovih sisaljki vrši se apsorpcija hranljivih materija.

Oblici micelija

Različiti oblik ovih tvorevina, karakterističan za pojedine gljive, može biti od značaja u procesu njihove indetifikacije. Micelija nekih viših gljiva, najčešće iz stabla Basidiomycota, obrazuje zadebljale tvorevine u vidu vrpci koje predstavljaju skup hifa (uzdužno spajanje) obavijenih zaštitnim omoačem i nazivaju se rizomorfe. Jedna od takvih gljiva je Micelija predstavlja mrežu koja se obrazuje umnožavanjem i preplitanjem hifa. Kod micelijskih gljiva se radi o cenotskim ćelijama između kojih postoji kontinuitet. -Rizomorphae subterranea- stvaraju se ispod površine zemlje, u zoni korenovog sistema biljke.

Reference

  1. ^ а б Fricker, M.; Boddy, L.; Bebber, D. (2007). Biology of the fungal cell. Springer. стр. 309–330. 
  2. ^ Goran Delibašić; Milorad Babić. Opšta fitopatologija. 
  3. ^ „Mycelium”. Microbiology from A to Z (на језику: енглески). Micropia. Приступљено 30. 11. 2021. 
  4. ^ Landeweert R, Hoffland E, Finlay RD, Kuyper TW, van Breemen N (2001). „Linking plants to rocks: ectomycorrhizal fungi mobilize nutrients from minerals.”. Trends in Ecology & Evolution. 16 (5): 248—254. PMID 11301154. doi:10.1016/S0169-5347(01)02122-X. 
  5. ^ Tedersoo, Leho; Naadel, Triin; Bahram, Mohammad; Pritsch, Karin; Buegger, Franz; Leal, Miguel; Kõljalg, Urmas; Põldmaa, Kadri (2012). „Enzymatic activities and stable isotope patterns of ectomycorrhizal fungi in relation to phylogeny and exploration types in an afrotropical rain forest”. New Phytologist. 195 (4): 832—843. ISSN 0028-646X. PMID 22758212. doi:10.1111/j.1469-8137.2012.04217.x. 
  6. ^ Anderson, I.C.; Cairney, J. W. G. (2007). „Ectomycorrhizal fungi: exploring the mycelial frontier.”. FEMS Microbiology Reviews. 31 (4): 388—406. PMID 17466031. doi:10.1111/j.1574-6976.2007.00073.x Слободан приступ. 
  7. ^ Högberg, M.N.; Högberg, P. (2002). „Extramatrical ectomycorrhizal mycelium contributes one-third of microbial biomass and produces, together with associated roots, half the dissolved organic carbon in a forest soil.”. New Phytologist. 154 (3): 791—795. doi:10.1046/j.1469-8137.2002.00417.x Слободан приступ. 
  8. ^ Selosse, M.A.; Richard, F.; He, X.; Simard, S. W. (2006). „Mycorrhizal networks: des liaisons dangereuses?”. Ecology and Evolution. 21 (11): 621—8. PMID 16843567. doi:10.1016/j.tree.2006.07.003. 
  9. ^ Pollierer, M.M.; Langel, R.; Körner, C.; Maraun, M.; Scheu, S. (2007). „The underestimated importance of belowground carbon input for forest soil animal food webs.”. Ecology Letters. 10 (8): 729—36. PMID 17594428. doi:10.1111/j.1461-0248.2007.01064.x. 
  10. ^ Brundrett, M.C. (2002). „Coevolution of roots and mycorrhizas of land plants”. New Phytologist. 154 (2): 275—304. doi:10.1046/j.1469-8137.2002.00397.x Слободан приступ. 
  11. ^ Barbour, M.G.; Burk, J.H.; Pitts, W.D. (1980). Terrestrial plant ecologyНеопходна слободна регистрација. Frontiers in Physics. Benjamin/Cummings Publishing Company. стр. 118. ISBN 978-0-8053-0540-1. 
  12. ^ Simon, L.; Bousquet, J.; Levesque, C.; Lalonde, M. (1993). „Origin and diversification of endomycorrhizal fungi and coincidence with vascular land plants”. Nature. 363 (6424): 67—69. Bibcode:1993Natur.363...67S. S2CID 4319766. doi:10.1038/363067a0. 
  13. ^ Schüßler, A.; et al. (2001). „A new fungal phylum, the Glomeromycota: phylogeny and evolution”. Mycol. Res. 105 (12): 1413—1421. doi:10.1017/S0953756201005196. 
  14. ^ Worrich, A.; et al. (2017). „Mycelium-mediated transfer of water and nutrients stimulates bacterial activity in dry and olgiotrophic environments”. Nature. doi:10.1038/ncomms15472. 
  15. ^ Andrew Adamatzky. „Language of fungi derived from their electrical spiking activity”. 
  16. ^ Kile, Meredith (13. 9. 2013). „How to replace foam and plastic packaging with mushroom experiments”. Al Jazeera America. 
  17. ^ Eleanor Lawrie (10. 9. 2019). „The bizarre fabrics that fashion is betting on”. BBC (на језику: енглески). 
  18. ^ „Composting - Compost Microorganisms”. Cornell University. Приступљено 17. 4. 2014. 
  19. ^ Epstein, Eliot (2011). Industrial Composting: Environmental Engineering and Facilities Management. CRC Press. ISBN 978-1439845318. 

Literatura

Spoljašnje veze

Micelija на Викимедијиној остави.