Razlika između javnog i privatnog prava datira još od rimskog prava, gde ju je prvi naglasio rimski pravnik Ulpijan (oko 170 - 228).[3] On je kasnije bilo usvojeno da označava pravne sisteme kako zemalja koje se pridržavaju građansko-pravne tradicije, tako i onih koje se pridržavaju tradicije aglosaksonskog prava.
Istorija javnog prava
Razliku između javnog i privatnog prava prvi je napravio rimskipravnikUlpijan, koji u Institutima tvrdi (u odlomku koji je Justinijan sačuvao u Digestu) da je „javno pravo ono koje poštuje uspostavljanje rimskog komonvelta, privatno ono što poštuje interese pojedinaca, pri čemu su neka pitanja su javni, a druga privatni interes”. Štaviše, on javno pravo definiše kao zakon koji se odnosi na verska pitanja, sveštenstvo i državne službe.[4]Rimsko pravo je zakon shvatalo kao niz odnosa između osoba i osoba, osoba i stvari, i osoba i države. Javno pravo sastojalo se od poslednjeg od ova tri odnosa.[5] Međutim, rimski pravnici su malo pažnje posvetili ovoj oblasti i umesto toga usredsredili su se uglavnom na područja privatnog prava. Javno pravo je bilo od velike važnosti u tevtonskom društvu, kako je primetio nemački pravni istoričar Oto fon Girke, koji je definisao Tevtonce kao očeve javnog prava.[6]
U modernim državama, ustavno pravo postavlja temelje države. Iznad svega, postulira nadmoć zakona u funkcionisanju države - vladavine prava.
Drugo, ono utvrđuje oblik vladavine - kako funkcionišu različite grane vlasti, kako se biraju ili imenuju i podelu vlasti i odgovornosti između njih. Tradicionalno, osnovni elementi vlasti su izvršna, zakonodavna i sudska vlast.
I treće, ustoavno pravo opisuje koja su osnovna ljudska prava, koja moraju biti zaštićena za svaku osobu, i koja dalja građanska i politička prava imaju građani. Ono postavlja osnovne granice onoga što bilo koja vlada mora, a ne sme da radi.
U većini uprava ustavni zakon je sadržan u pisanom dokumentu, ustavu, ponekad zajedno sa amandmanima ili drugim ustavnim zakonima. Međutim, u nekim zemljama takav vrhunski ukorenjeni pisani dokument ne postoji iz istorijskih i političkih razloga - Ustav Ujedinjenog Kraljevstva je nepisan.
Upravno pravo odnosi se na skup zakona koji regulišu birokratske upravljačke postupke i definiše ovlašćenja upravnih agencija. Ove zakone sprovodi izvršna vlastvlade, a ne sudska ili zakonodavna (ako su različite u toj određenoj nadležnosti). Ovo telo zakona reguliše međunarodnu trgovinu, proizvodnju, zagađenje, oporezivanje i slično. Ovo se ponekad posmatra kao potkategorija građanskog prava, a ponekad kao javno pravo, jer se bavi regulativom i javnim institucijama.
Poresko pravo je prvi put postalo područje javnog prava tokom 17. veka, kao posledica novih teorija suvereniteta koje su počele da se pojavljuju. Do tada porezi su se po zakonu smatrali poklonima, koje je državi dao privatni donator - poreski obveznik.[11] Sada se to smatra područjem javnog prava, jer se tiče odnosa između osoba i države.
Reference
^ абElizabeth A. Martin (2003). Oxford Dictionary of Law (7th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN0198607563.
^Cherednychenko, Olha. Fundamental Rights, Contract Law, and Protection of the Weaker Party. Utrecht, Netherlands: Utrecht University Institute for Legal Studies. стр. 21. hdl:1874/20945.
^Justinian; Watson, Alan (1985). The Digest of Justinian. Philadelphia, PA: University of Pennsylvania Press. стр. 1. ISBN978-0-8122-2033-9.
^Cherednychenko, стр. 21-22. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCherednychenko (help)
^Cohen, Morris (1927). „Property and Sovereignty”. Cornell Law Review. 13 (1): 8. Приступљено 7. 8. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Cherednychenko, стр. 22. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCherednychenko (help)
^Kantorowicz, Ernst (10. 5. 2016). The King's Two Bodies: A Study in Medieval Theology. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN978-0-691-16923-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Aquinas, Thomas (2000). Treatise on Law. Indianapolis, IN: Hacket Publishing Company. ISBN978-0-87220-548-2.
Cherednychenko, Olha. Fundamental Rights, Contract Law, and Protection of the Weaker Party. Utrecht, Netherlands: Utrecht University Institute for Legal Studies. hdl:1874/20945.
Cohen, Morris (1927). „Property and Sovereignty”. Cornell Law Review. 13 (1): 8. Приступљено 7. 8. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Jakab, András (2006). European Constitutional Language. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 387—400. ISBN978-1-107-13078-4.
Justinian; Watson, Alan (1985). The Digest of Justinian. 1. Philadelphia, PA: University of Pennsylvania Press. ISBN978-0-8122-2033-9.
Kantorowicz, Ernst (10. 5. 2016). The King's Two Bodies: A Study in Medieval Theology. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN978-0-691-16923-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Martin, Elizabeth A. (2003). Oxford Dictionary of Law. Oxford: Oxford University Press. ISBN0198607563.
Vértesy, László (2007). „The Place and Theory of Banking Law - Or Arising of a New Branch of Law: Law of Financial Industries”. Collega (на језику: енглески). Vol 2-3. XI. 3198092.
Jakab, András (2006). European Constitutional Language. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 387—400. ISBN978-1-107-13078-4.
Vértesy, László (2007). „The Place and Theory of Banking Law - Or Arising of a New Branch of Law: Law of Financial Industries”. Collega (на језику: енглески). Vol 2-3. XI. 3198092.
Montesquieu, Charles-Louis de Secondat, Baron de La Brède et de (1989). The Spirit of the Laws. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 7.
Aurell, Martin (2003). L'Empire de Plantagenêt, 1154–1224 (на језику: француски). Paris: Tempus. ISBN978-2-262-02282-2.
Greenberg, Janelle (2006). The Radical Face of the Ancient Constitution: St Edward's 'Laws' in Early Modern Political Thought. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0521024884.
Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith A. (2001). Capetian France, 987–1328 (2nd изд.). Harlow, UK: Longman. ISBN978-0-582-40428-1.
Hazeltine, H.D. (1917). „The Influence of Magna Carta on American Constitutional Development”. Ур.: Malden, Henry Elliot. Magna Carta commemoration essays. BiblioBazaar. ISBN978-1116447477.
Hewit, H.J. (1929). Mediaeval Cheshire. Manchester, UK: Manchester University Press.
McGlynn, Sean (2013). Blood Cries Afar: The Forgotten Invasion of England, 1216. London: Spellmount. ISBN978-0752488318.
Menache, Sophia (2003). Clement V. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0521521987.
Pocock, J.G.A. (1987). The Ancient Constitution and the Feudal Law: A Study of English Historical Thought in the Seventeenth Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0521316439.
Scott, Robert McNair (2014). Robert The Bruce: King Of Scots. Canongate Books. ISBN978-1847677464.
Simmons, Clare A. (1998). „Absent Presence: The Romantic-Era Magna Charta and the English Constitution”. Ур.: Shippey, Richard; Utz, Tom. Medievalism in the Modern World. Essays in Honour of Leslie J. Workman. Brepols Publishers.
Tatton-Brown, Tim (јул 2015). „Magna Carta at 800: Uncovering its Landscape Archaeology”. Current Archaeology (304): 34—37.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Weiler, Björn K.U. (2012). Henry III of England and the Staufen Empire, 1216–1272. Paris: Royal Historical Society: Boydell Press. ISBN978-0-86193-319-8.
Wright, Herbert G. (1919). The Life And Works Of Arthur Hall Of Grantham, Member Of Parliament, Courtier And First Translator Of Homer Into English. Book on Demand.
Wright, Patrick (1990). The River: A Thames Journey. London: BBC Books. ISBN978-0563384786.