Hrom(III) oksid

Hrom(III) oksid
Nazivi
Drugi nazivi
Hrom seskvioksid
hromi oksid
hrom zeleno
Eskolait
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.013.783
RTECS GB6475000
UNII
  • O=[Cr]O[Cr]=O
Svojstva
Cr2O3
Molarna masa 151,99 g/mol
Gustina 5,22 g/cm3
Tačka topljenja 2.435 °C (4.415 °F; 2.708 K)
Tačka ključanja 4.000 °C (7.230 °F; 4.270 K)
nerastvoran
Rastvorljivost u alkohol rastvoran u kiselinama
Indeks refrakcije (nD) 2.5
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Hrom(III) oksid je neorgansko jedinjenje sa formulom Cr2O3. On je jedan od glavnih oksida hrom. Cr2O3 se koristi kao pigment. U prirodi se javlja kao retki mineral eskolait.

Struktura i osobine

Cr2O3 poprima strukturu korunda, koja se sastoji od heksagonalnog gusto pakovanog niza oksidnih anjona sa 2/3 oktaedralnih šupljina zauzetih hromom. Slično korundu, Cr2O3 je tvrd, krt materijal (Mosova tvrdoća 8-8.5).[3]

On je antiferomagnetan do 307 K (Nilova temperatura).[4][5] On nije u znatnoj meri podložan napadu kiselina i baza, mada istopljene alkalije proizvode hromite (soli sa Cr 2O2−4 jonom, što različito od srodnog minerala hromita). On postaje braon kad se zagreje, ali se vraća u tamno zelenu boju hlađenjem. On je higroskopan.

Koristi se kao abraziv kod šmirgl papira.

Pojava

Mineral eskolaita

Cr2O3 se prirodno javlja kao eskolait, koji je nađen u chromom bogatim tremolitskim stenama, metakvarcitima, i hlornim žilama. Eskolait je isto tako retka komponenta hondritnih meteorita. Mineral je dobio ime po finskom geologu Penti Eskola.[3]

Proizvodnja

Pantier i Binet su prvi pripremili transparentno hidratisanu formu Cr2O3 1838. putem tajnog procesa. On je prodavan kao pigment.[6] Cr2O3 je izveden iz minerala hromita, (Fe,Mg)Cr2O4. Konverzija hromita do hrom(III) oksida ide putem Na2Cr2O7, koji se redukuje sumporom na visokim temperaturama:[7]

Na2Cr2O7 + S → Na2SO4 + Cr2O3

Oksid se takođe formira dekompozicijom hromnih soli, kao što je hrom nitrat, ili egzotermnom dekompozicijom amonijum dihromata.

(NH4)2Cr2O7 → Cr2O3 + N2 + 4 H2O

Reakcija ima nisku temperatura paljenja na manje od 200°C, i ponekad se koristi u demonstracijama "vulkana".[8]

Reference

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б „Eskolaite”. Webminerals. Приступљено 6. 6. 2009. 
  4. ^ J.E Greedan, (1994), Magnetic oxides in Encyclopedia of Inorganic chemistry R. Bruce King, Ed. . John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-93620-6. 
  5. ^ A. F. Holleman and E. Wiberg "Inorganic Chemistry" Academic Press. . New York. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9. .
  6. ^ Nicholas Eastaugh; Chaplin, Tracey; Siddall, Ruth (2004). The pigment compendium: a dictionary of historical pigments. Butterworth-Heinemann. стр. 391. ISBN 978-0-7506-5749-5. 
  7. ^ Gerd Anger, Jost Halstenberg, Klaus Hochgeschwender, Christoph Scherhag, Ulrich Korallus, Herbert Knopf, Peter Schmidt, Manfred Ohlinger, "Chromium Compounds" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, Wiley-VCH, Weinheim, 2005.
  8. ^ Ammonium dichromate volcano Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2010) Retrieved 2009-06-06.

Spoljašnje veze

Hrom(III) oksid на Викимедијиној остави.