Enterohepatička cirkulacija se odnosi na cirkulaciju žučnih kiselina, bilirubina, lekova ili drugih supstanci od jetre do žuča, nakon ulaska u tanka creva, apsorpcije enterocitima i transporta nazad do jetre. Enterohepatička cirkulacija je posebno važan koncept u polju toksikologije, jer mnogi lipofilni ksenobiotici podležu tom procesu uzrokujući ponavljajuća oštećenja jetre.

Hepatociti metabolizuju holesterol do holne kiseline i henodezoksiholne kiseline. Ove u lipidima rastvorne žučne kiseline su konjugovane (reverzibilno vezane) uglavnom za molekule glicina ili taurina, čime se formiraju u vodi rastvorni primarne konjugovane žučne kiseline, koje se ponekad nazivaju „žučnim solima”. Ove žučne kiseline putuju do žučne kese tokom interdigestivne faze, gde se skladište i do silaznog dela duodenuma kroz zajednički žučni kanal. Oko 95% žučnih kiselina koje se isporuče u duodenum biva reciklirano pomoću enterohepatičke cirkulacije.

Usled pH vrednosti u tankim crevima, najveći deo sadržaja žučnih kiselina je jonizovan i uglavnom se javljaju u vidu njihovih natrijumskih soli koje se nazivaju „primarno konjugovanim žučnim solima”. U nižem delu tankog creva i debelom crevu, bakterije dehidroksilišu neke primarne soli žučnih kiselina čime se formiraju sekundarne konjugovane žučne soli (koje su još uvek rastvorne u vodi). Duž proksimalnog i distalnog ileuma, ove konjugovane primarne žučne soli se aktivno reapsorbuju u hepatičku portalnu cirkulaciju. Bakterije razlažu neke primarno i sekundarno konjugovane žučne soli nazad u formu rastvornu u lipidima, i one bivaju pasivno apsorbovane u hepatičku portalnu cirkulaciju. Konačno, konjugovane žučne kiseline sa preostalim nejonizovanim konjugovanim žučnim kiselinama se pasivno apsorbuju.

Venska krv iz ileuma ide direktno u portalnu venu i zatim u jetrene sinusoide. Tamo hepatociti ekstrahuju žučne kiseline veoma efektivno, i malo prolazi kroz zdravu jetru i odlazi u sistemsku cirkulaciju.

Neto efekat enterohepatičke recirkulacije je da se svaki molekul žučne soli ponovo koristi oko 20 puta, često više puta tokom pojedinačne faze varenja.

Prisustvo žučnih soli u crevima pomaže varenje masti i drugih supstanci.^[1]

Bilirubin se konjuguje sa glukuronskom kiselinom u jetri posredstvom enzima glukuronoziltransferaza, što ga čini rastvornim u vodi. Znatan deo njega odlazi u žuč i stoga u tanko crevo. Mada se 95% izlučenog bilirubinoidnog žuča reapbsorbuje u tankom crevu, konjugovani bilirubin se ne reapsorbuje u tankom crevu. Sav konjugovani bilirubin u debelom crevu metabolišu bakterije do urobilinogena, koji zatim biva dalje oksidovan do urobilina i sterkobilina. Urobilin, sterkobilin i njihovi degradacioni produkti daju fekalijama smeđu boju.^[2] Međutim, poput žuča, deo urobilinogena se reapsorbuje i dospeva u žuč što je deo enterohepatičke cirkulacije. Ostatak reapsorbovanog urobilinogena se izlučuje u urin, gde se konvertuje u oksidovanu formu, urobilin, koja daje urinu njegovu karakterističnu žutu boju.

Enterohepatička cirkulacija je razlog što neki molekuli koji inače ne bi bili beoma toksični mogu da postanu takvi usled procesa recikliranja.

Farmakokinetički modeli procesa enterohepatičke cirkulacije periodično bivaju sumirani u pregledima.^[3]

• Enteroenterička cirkulacija