Oko 1620 zapadni Mongoli, poznati kao Ojrati, ujedinili su se u Džungariji. Godine 1678, Galdan je od Dalaj Lame dobio titulu Bošogtu kana, čineći Džungare vodećim plemenom među Ojratima. Džungarski vladari koristili su naslov huntajdži, što se može prevodi kao „prestolonaslednik”.[7] Između 1680. i 1688. godine, Džungari su osvojili sliv Tarima, koji je danas južni Sinkjang, i pobedili Halha Mongole na istoku. Godine 1696, Galdana je porazila dinastija Ćing i izgubio je Spoljašnju Mongoliju. Džungari su 1717. osvojili Tibet, ali su ih godinu dana kasnije proterali Ćing kinezi. Godine 1755, Mandžurci su iskoristili Džungarski građanski rat da bi osvojili Džungariju i uništili Džungare kao narod. Uništavanje Džungara dovelo je do Ćing osvajanja Mongolije, Tibeta i stvaranja Sinkjanga kao političke administrativne jedinice.
Etimologija
„Džungar” je složenica od mongolske reči jegün (züün), sa značenjem „levo” ili „istočno” i γar sa značenjem „ruka” "hand" ili „krilo”.[8] Region Džungarije je dobio ime po ovoj konfederaciji. Iako su se Džungari nalazili zapadno od Istočnih Mongola, izvođenje njihovog imena pripisuje se činjenici da su predstavljali levo krilo Ojrata. Početkom 17. veka, poglavar konfederacije Ojrata bio je lider Hošuta, Guši kan. Kada je Guši kan odlučio da napadne Tibet da bi zamenio lokalnog Cangpa kana u korist tibetanske sekte Geluk, vojska Ojrata organizovana je u levo i desno krilo. Desno krilo koje su činili Hošuti i Torguti ostalo je na Tibetu, dok su se Horosu i Hojdi levog krila povukli na sever u sliv Tarima, od tada je moćno carstvo Horos postalo poznato kao Levo krilo, i.e. Zungar.[9]
Ojrati su poreklom iz oblasti Tuve tokom ranog 13. veka. Njihov vođa, Kuduka Beki, potčinio se Džingis-kanu 1208. godine i njegova kuća se pomešala sa sve četiri grane loze Džingisida. Tokom Toluidskog građanskog rata, Četiri Ojrata (Čoros, Torgut, Derbet i Hojd) su stali na stranu Arika Bokea i stoga nikada nisu prihvatili Kublajdsku vlast. Nakon propasti dinastije Juan, Ojrati su podržali Arik Bokid Jorigtu Kan Jesudera u preuzimanju prestola severnog Juana. Ojrati su držali vlast nad hanovima Severnog Juana sve do smrti Esena Tajšija 1455. godine, nakon čega su migrirali na zapad zbog agresije Kalka Mongola.[10] Godine 1486, Ojrati su se upleli u spor o nasledstvu koji je Dajanu Kanu dao priliku da ih napadne. U drugoj polovini 16. veka, Ojrati su izgubili dodatne teritorije usled napada Tumeda.[11]
Godine 1620, vođe Čoros i Torgut Ojrata, Karkul i Mergen Temen, napali su Ubasi Kong Tajidžija, prvog Altan Kana Kalka. Oni su bili poraženi i Karkul je izgubio ženu i decu od neprijatelja. Sveopšti rat između Ubasija i Ojrata trajao je do 1623. godine kada je Ubasi ubijen.[12] Godine 1625, izbio je sukob između Košuta poglavice Čoukira i njegovog brata Bajbagasa oko pitanja nasleđa. Bajbagas je ubijen u borbi. Međutim, njegova mlađa braća Guši Kan i Kendelon Ubaši krenuli su u borbu i progonili Čoukura od reke Išim do reke Tobol, napavši i ubivši njegove plemenske sledbenike 1630. Borbe među Ojratima su dovele do toga da poglavica Torguta Ko Orluk migrira na zapad, dok nisu došli su u sukob sa Nogajskom hordom, koju su uništili. Torguti su osnovali Kalmički kanat, ali su i dalje ostali u kontaktu sa Ojratima na istoku. Svaki put kada bi se sazivala velika skupština, slali su predstavnike da prisustvuju.[13]
Godine 1632, sektu žutih šešira Gelug u Ćinghaju je potisnuo Kalka Čogtu Kong Tajidži, te su pozvali Guši Kana da dođe i obračuna se s njim. Godine 1636, Guši je predvodio 10.000 Ojrata u invaziji na Ćinghaj koja je rezultirala porazom 30.000 jake neprijateljske vojske i smrću Čogtua. Zatim je ušao u Centralni Tibet, gde je od 5. Dalaj Lame dobio titulu Bstan-dzin Čoskij Rgial-po (Kralj Darme koji podržava religiju). Zatim je preuzeo titulu kana, prvog nedžingisidskog mongola koji je to učinio, i pozvao Ojrate da potpuno osvoje Tibet, stvarajući Košut kanat. Među umešanima bio je Harulov sin, Erdeni Batur, kome je dodeljena titula Kong Tajidži, oženio se kanovom ćerkom Amin Darom i poslat je nazad da uspostavi Dzungar kanat na gornjem delu reke Emil južno od planina Tarbagataj.[14] Batur se vratio u Džungariju sa titulom Erdeni (koju je dao Dalaj Lama) i mnogo plena. Tokom svoje vladavine napravio je tri ekspedicije protiv Kazaha. Džungarski sukobi se pamte u kazahstanskoj baladi Elim-aj.[15] Džungari su takođe krenuli u rat protiv Kirgiza, Tadžika i Uzbeka kada su upali duboko u Centralnu Aziju do Jasija (Turkestan) i Taškenta 1643. godine.[16]
Newby, L. J. (1998). „The Begs of Xinjiang: Between Two Worlds”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. Cambridge University Press on behalf of School of Oriental and African Studies. 61 (2): 278—297. JSTOR3107653. doi:10.1017/s0041977x00013811.
![Džungarski kanat oko 18. veka sa modernim granicama[1][2]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Map_of_the_Dzungar_Khanate_18th_century.png)
