Crvena ribizla (Ribes rubrum) je član roda Ribes u familiji ogrozda. Ona vodi poreklo iz Evrope.[2][3] Vrste su široko kultivisane a odbegle su i u divljinu u mnogim regijama.[4][5]
Ribes rubrum je listopadnižbun koji normalno raste do 1-1,5 m visine, ponekad i do 2 m, sa petokrakim listovima spiralno uređenim na stabljici. Cvetovi su neupadljivo žuto-zeleni, u klatnu 4 - 8 cm grozda, koji sazrevaju u svetlo crvene prozirne jestive bobice sa 8 - 12 mm u prečniku, sa 3–10 bobica u svakom grozdu. Jedan uspostavljeni grm može da proizvede 3 - 4 kg bobica od sredine do kraja leta.[5]
Dok su Ribes rubrum i R. nigrum poreklom iz severne i istočne Evrope, krupni kultivari crvene ribizle prvi put su proizvedeni u Belgiji i severnoj Francuskoj u 17. veku. U moderno doba odabrani su brojni kultivari; neki od njih su odbegli iz vrtova i mogu se naći u divljini širom Evrope i šire se u Aziju.[6]
Bela ribizla je isto tako kultivar Ribes rubrum.[7] Mada je to slađa i albino varijanta crvene ribizle, a ne zasebna botanička vrsta, ona se pokekad prodaje pod imenima kao što su Ribes sativum ili Ribes silvestre, ili je u prodaji kao različito voće.
Pogled na cvet izbliza
Grmovi ribizle preferiraju delimičnu do potpune sunčanosti, i mogu da rastu na većini vrsta tla.[7] To su biljke koje zahtevaju relativno malo održavanja i mogu se koristiti kao ukras.
Grm crvene ribizle s plodom u blizini napuštene kuće u polunapuštenom selu u Jaroslavskoj oblasti, Rusija na 59 stepeni severne latitude
Sa zrelošću, pikantan ukus voća crvenе ribizlе postaje nešto veći od njegovog srodnika crne ribizle, mada sa približno istom slatkoćom. Varijanta sa belim plodovima, koja se često naziva i bela ribizla, ima isti ukus, ali je slađa. Iako se često uzgaja za džemove i kuvana jela, slično beloj ribizli, često se poslužuje sirovo ili kao jednostavan dodatak u salatama, garnišima, ili sezonskim pićima.
Pelceri crvene ribizle
U Ujedinjenom Kraljevstvu, crvena ribizla je začin koji se često služi uz jagnjetinu, divljač, uključujući jelensko meso, ćuretinu i guščetinu u prazničnom ili nedeljnom pečenju. To je u osnovi džem i pravi se na isti način dodavanjem crvene ribezle u šećer, i ključanjem.[13]
U Francuskoj se priprema visoko razređeni i ručno izrađena Bar-le-dik ili Lorenski žele, koji je namazani preparat koji se tradicionalno pravi od bele ribizle ili alternativno crvene ribizle.[14] Semenke se ručno vade s gusjim perom, pre kuvanja.
U oblastima nemačkog govornog područja, sirup ili nektar dobijen od crvene ribizle se dodaje u gaziranu vodu i uživa kao osvežavajući napitak po imenu Johanisbiršorl.[14] Nazvan je tako jer se kaže da crvena ribizla (Johannisbeeren, na nemačkom „Jovanova bobica”) sazreva prva na dan Svetog Jovana, takođe poznat kao sredine leta, 24. jun.
U Rusiji je crvena ribizla sveprisutna i koristi se u džemovima, konzervama, kompotima i desertima. Takođe se koristi za pravljenje kiselja, slatkog zdravog napitka od svežeg bobica ili voća (kao što su crvena ribizla, trešnja, brusnica).[18] Listovi imaju mnoge upotrebe u tradicionalnoj medicini, kao što je pravljenje infuza sa crnim čajem.[19] Takođe, biljke su uzgajane u ruskim manastirskim baštama u 11. veku.[20]
Plodovi crvene ribizle poznati su po pikantnom ukusu, što je karakteristika koju pruža relativno visok sadržaj organskih kiselina i mešovitih polifenola.[21] Čak 65 različitih fenolnih jedinjenja mogu doprineti adstrigentnim svojstvima crvene ribezle, pri čemu se ovi sadržaji povećavaju tokom poslednjeg meseca zrenja.[22] Dvadeset i pet pojedinačnih polifenola i drugih fitokemikalija koje sadrže azot sa adstrigentnim profilom ukusa izolovano je iz soka crvene ribizle.[23]
^Brennan, Rex M. (1996). „Currants and Gooseberries”. Ур.: Jules Janick; James N. Moore. Fruit Breeding. Vol. II - Vine and Small Fruits. John Wiley & Sons. стр. 196. ISBN0471126756.
^„Ribes rubrum L.”. Altervista Flora Italiana; includes photos and European distribution map.
^Mikulic-Petkovsek, M.; Schmitzer, V.; Slatnar, A.; Stampar, F.; Veberic, R. (2012). „Composition of sugars, organic acids, and total phenolics in 25 wild or cultivated berry species”. J Food Sci. 77 (10): 1064—70. PMID22924969. doi:10.1111/j.1750-3841.2012.02896.x.
^Mikulic-Petkovsek, M.; et al. (2015). „Changes in fruit quality parameters of four Ribes species during ripening”. Food Chem. 173: 363—74. PMID25466034. doi:10.1016/j.foodchem.2014.10.011.
^Schwarz, B.; Hofmann, T. (2007). „Sensory-guided decomposition of red currant juice (Ribes rubrum) and structure determination of key astringent compounds”. J Agric Food Chem. 55 (4): 1394—1404. PMID17261016. doi:10.1021/jf0629078.
Janczewski, Edward (1907). „Monographies des groseilliers, Ribes L.”. Mémoires de la Société de Physique et d'Histoire Naturelle de Genève. 35: 199—517.
Weigend, Maximilian; Mohr, Oliver; Motley, Timothy J. (1. 8. 2002). „Phylogeny and classification of the genus Ribes (Grossulariaceae) based on 5S-NTS sequences and morphological and anatomical data”. Botanische Jahrbücher. 124 (2): 163—182. doi:10.1127/0006-8152/2002/0124-0163.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
