Agronomija (od grčke reči ἀγρός — polje i νόμος — zakon) je nauka i tehnologija o obradi zemlje radi proizvodnje ljudske i stočne hrane, goriva, kao i niza drugih proizvoda.[1] Agronomija obuhvata aktivnosti u oblastima biljne genetike, biljne fiziologije, meteorologije, i nauke o zemljištu. Agronomija je primena kombinacije nauka, među kojima su biologija, hemija, ekonomija, ekologija, nauke o Zemlji, i genetika. Agronomija se pored proizvodnje hrane bavi razvojem zdravije hrane, i upravljanjem utjecaja poljoprivrede na okolinu.[2]
Ova oblast agronomije uključuje selektivno oplemenjivanje biljaka za proizvodnju najboljih useva za različite uslove.[7] Oplemenjivanje biljaka je povećalo prinose useva i poboljšalo hranljivu vrednost brojnih useva, uključujući kukuruz, soju i pšenicu.[8] To je takođe rezultiralo razvojem novih vrsta biljaka. Na primer, hibridno zrno po imenu tritikal proizvedeno je ukrštanjem raži i pšenice. Tritikal sadrži više upotrebljivih proteina nego raž ili pšenica. Agronomija je takođe bila ključna za istraživanje proizvodnje voća i povrća.[9] Pored toga, za razvoj travnjaka, korišćenje oplemenjivanja biljaka rezultiralo je smanjenjem potrebe za unosom đubriva i vode (zahtevima), kao i vrstama travnjaka koji pokazuju povećanu otpornost na bolesti.
Agronomi koriste biotehnologiju da produže i ubrzaju razvoj željenih karakteristika.[10] Biotehnologija je često laboratorijska aktivnost koja zahteva terensko testiranje novih sorti useva koje se razvijaju.[11][12]
Pored povećanja prinosa useva, agronomska biotehnologija se sve više primenjuje za nove namene osim u ishrani.[13][14] Na primer, seme uljarica se trenutno koristi uglavnom za margarin i druga ulja za hranu, ali se može modifikovati da proizvodi masne kiseline za deterdžente, zamenska goriva i petrohemikalije.
Agronomi proučavaju održive načine da se zemljište učini produktivnijim i profitabilnijim.[15] Oni klasifikuju zemljišta i analiziraju ga kako bi utvrdili da li sadrži hranljive materije važne za rast biljaka. Uobičajeni analizirani makronutrijenti uključuju jedinjenja azota, fosfora, kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i sumpora. Zemljište se takođe procenjuje na nekoliko mikronutrijenata, kao što su cink i bor. Procenat organske materije, pH zemljišta i kapacitet zadržavanja hranljivih materija (kapacitet izmene katjona) testiraju se u regionalnoj laboratoriji. Agronomi tumače ove laboratorijske izveštaje i daju preporuke za modifikaciju hranljivih materija u zemljištu za optimalan rast biljaka.[16]
Očuvanje zemljišta
Pored toga, agronomi razvijaju metode za očuvanje zemljišta i smanjenje efekata erozije] vetrom i vodom. Na primer, tehnika poznata kao konturno oranje može se koristiti za sprečavanje erozije zemljišta i očuvanje padavina. Istraživači agronomije takođe traže načine da efikasnije iskoriste zemljište za rešavanje drugih problema. Takvi problemi uključuju odlaganje ljudskog i životinjskog đubriva, zagađenje vode i nakupljanje pesticida u zemljištu, kao i očuvanje zemljišta za buduće generacije, kao što je spaljivanje patoka nakon proizvodnje useva. Tehnike gazdovanja pašnjacima uključuju poljoprivredu bez oranja, sadnju trave koja vezuje zemljište duž kontura na strmim padinama i korišćenje konturnih drenaža dubine do 1 metar.[17]
Teorijska ekologija proizvodnje je kvantitativno proučavanje rasta useva.[19] Biljka se tretira kao neka vrsta biološke fabrike, koja prerađuje svetlost, ugljen-dioksid, vodu i hranljive materije u proizvode koji se mogu žeti. Glavni parametri koji se razmatraju su temperatura, sunčeva svetlost, stajaća biomasa useva, distribucija biljne proizvodnje i snabdevanje hranljivim materijama i vodom.
^Powell, J.M., William, T.O. (1993). „An overview of mixed farming systems in sub-Saharan Africa”. Livestock and Sustainable Nutrient Cycling in Mixed Farming Systems of Sub-Saharan Africa: Proceedings of an International Conference, International Livestock Centre for Africa (ILCA). 2: 21—36.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^Breeding Field Crops. 1995. Sleper and Poehlman. Page 3
^Salisbury, Frank B. & Cleon W. Ross. Plant physiology (4th изд.). Belmont, California: Wadsworth Publishing. 1992. ISBN978-0-534-15162-1.
^Hartung, Frank; Schiemann, Joachim (2014). „Precise plant breeding using new genome editing techniques: opportunities, safety and regulation in the EU”. The Plant Journal. 78 (5): 742—752. PMID24330272. doi:10.1111/tpj.12413.
^Doran, J., and T. Sims. Renewed vision for Earth Scientists “Sustaining Earth and its People - Translating Science into Practice. Geotimes, July: 5, 2002.
^Hoeft, Robert G. (2000). Modern Corn and Soybean Production. MCSP Publications. стр. 107 to 171. ASINB0006RLD8U.
^Amthor, Jeffrey S. (2010). „From sunlight to phytomass: on the potential efficiency of converting solar radiation to phyto-energy”. New Phytologist. 188 (4): 939—959. PMID20977480. doi:10.1111/j.1469-8137.2010.03505.x.
Literatura
Wendy B. Murphy, Watts (1984). The Future World of Agriculture. Grolier. ISBN978-0-7172-8142-8.
Briggs, F.N. and Knowles, P.F. 1967. Introduction to Plant Breeding. Reinhold Publishing Corporation, New York.
Curry, Helen Anne (2016). Evolution Made to Order: Plant Breeding and Technological Innovation in Twentieth-Century America. U of Chicago Press.. x, 285 pp.
Schlegel, Rolf (2014) Dictionary of Plant Breeding, 2nd ed., ISBN978-1439802427, CRC Press, Boca Raton, Taylor & Francis Group, Inc., New York, USA, pp. 584
Baveye, P.; Jacobson, A.R.; Allaire, S.E.; Tandarich, J.P.; Bryant, R.B. (2006). „Whither Goes Soil Science in the United States and Canada?”. Soil Science. 171 (7): 501—518. S2CID97046751. doi:10.1097/01.ss.0000228032.26905.a9.
FAO-AGL, 2006, Soil Biodiversity Portal: Conservation and Management of Soil Biodiversity and its role in Sustainable Agriculture Url last accessed 2006-04-16
Kellog, C.E., 1961, „A challenge to American soil scientists: On the occasion of the 25th anniversary of the Soil Science Society of America.”. Soil Science Society of America Proceedings. 25 (6): 419—423. 1961., .
